Običan čovek (šala u tri čina)/26
XII
VIĆENTIJE, MICIĆ
VIĆENTIJE (Vodi pod ruku Micića): Dakle, vidiš i sam, eto, u tome je cela stvar, moj Jovanče.
MICIĆ (Buni se): Ama ne kažem, nego...
VIĆENTIJE: Slušaj ti mene. Devojka je dobra, a i tvoje dete, koliko sam ga za ovo dva tri dana promerio, vrlo je dobro. Pa onda, Arsa je tvoj stari prijatelj.
MICIĆ: Pa dobro, dobro, da se promislim (Za se) O, Bože Gospode! U šta sam ja zapao, sad još da ženim i tuđu decu.
VIĆENTI JE: Pa onda da ti kažem, onako u četiri oka, ni devojka nije bez ičega. Nema bogzna šta, ali opet zbrinuo je Arsa.
MICIĆ: Pa dobro, dobro...
VIĆENTIJE: Pristaješ li? Hodi da se izljubimo.
MICIĆ: Ama, šta pristajem?
VIĆENTIJE: Pa šta se, zaboga, buniš?
MICIĆ: Nije, čoveče, ne bunim se, ali nije to tako! Ne znaš ti moje muke.
VIĆENTI JE: Uh! Čudne mi muke! Ženidba, brate, to ti je danas najmanja muka na svetu.
MICIĆ: Pa kad je najmanja što se ti nisi ožemio, nego se vučeš po svetu s tim reumatizmom kao prebijena mačka?
VIĆENTIJE: To jest, kako ti to misliš da se ja vučem. (Ispravlja se). Pre svega, ja idem vrlo dobro, upravo i ne osećam više nikakav bol, a zatim, kad baš hoćeš da ti kažem, evo i ja se ženim.
MICIĆ: Ti?
VIĆENTIJE: Jest ja... i nemoj to dva put da me pitaš.
MICIĆ: E, pa ženi se, brate, i neka ti je srećno, a nemoj za drugoga da se brineš.
VIĆENTIJE: Da se ne brinem? Pre svega i ti si mi prijatelj, a i Arsa, pa hoću da se orodite. Imate valjanu i lepu decu... Pravo da ti kažem, ovaj tvoj i ne liči na tebe.
MICIĆ: Pa dabome da ne liči.
VIĆENTI JE: Nego na koga liči?
MICIĆ: A otkuda ja znam! Ja bih i sam voleo da znam na koga on liči.
VIĆENTIJE: Ama kako?
MICIĆ (Zlovoljno): Tako. Zar ja znam kako! Ima dece na svetu pa ni na koga ne liče.
VIĆENTIJE: Imaš pravo, to ima. Nego sad nije pitanje na koga on liči, već kaži ti meni našta si se odlučio, pa da mi lepo zovnemo Arsu, te ako bog da da svršimo stvar.
MICIĆ (Za se): A ne, ovo ovako više ne ide. Ne mogu ja da budem ničija komendija. Baš i ako sam načelan, nisam ja cirkus ili menažerija!
VIĆENTIJE: Šta se razmišljaš?
MICIĆ: Znaš šta, brate, da ti kažem iskreno, razmišljam se da uzmem svoj sanduk, pa da idem što pre odakle sam i došao.
VIĆENTIJE: U Jagodinu?
MICIĆ: Jeste, imam ja tamo svoga posla.
VIĆENTIJE: Ali, molim te, zar da mi ne odgovoriš ništa?
MICIĆ: Odgovoriću ti ja otuda.
VIĆENTIJE: Što otuda? Hoćeš valjada da se razgovaraš sa ženom?
MICIĆ: Jest, da se razgovaram s njom.
VIĆENTIJE: E, to je druga stvar, to je sasvim druga stvar. Razume se, ne biva bez dogovora; zajedno ste ga, što kažu, rodili, zajedno odgajili, pa pravo je da ga zajedno i zbrinete. Pravo je.
MICIĆ: Jest, pravo je. Pa zato, evo ja ću još večerašnjim vozom da idem.
VIĆENTIJE: Dobro, dobro, što pre to bolje.
MICIĆ: Eh, tako. Odoh ja da se spremim, a ti me pričekaj. (Ode levo)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|