◄   III IV V   ►

IV

ARSA, VIĆENTIJE

VIĆENTIJE (S polja se čuje žagor i svađa: ulaze obojica i nose dugačke štapove na kojima su udice i neke limene kutijice u kojima su gliste. Baci kutiju s glistama). Evo ti gliste, tvoje su; iz tvoga su vinograda, uzmi ih! Ali s tobom ja više nikad neću pecati ribe.
ARSA: Molim te, nije tu sada reč o glistama, nego po čemu sam ja sad kriv, što nismo ništa upecali?
VIĆENTIJE: Po čemu? Po tome, što ti ne znaš ni najosnovnija pravila pecanja, jer ne umeš da ćutiš. Taman moj plovak počne da mrda, a ti moraš da progovoriš.
ARSA: Nije da moram...
VIĆENTIJE: Pa ono, dabogme, nije da moraš nego hoćeš. Zar ti moraš mene neprestano ispitivati o mojoj ženidbi, pa i onda kad plovak zaigra. Eto, prozeble mi i noge za banbadava, pa čuvaj se ti sad! Dabogme, da se moram ženiti.
ARSA: Pa dobro, Vićentije, ženi se; ali ja sam kao hteo da progovorim nešto. Znaš kako je, otac sam, pa moram misliti na sve, a ti si mi prijatelj i tako reći rođak. I ako nismo bliski, ja ipak nemam bližega od tebe.
VIĆENTIJE (Ostavljajući udicu): Znam da nemaš, nemam ni ja. Pa dobro šta imaš da progovorimo? Eto, govori sad, ovde u sobi, lepo na tenane, a ne kad pecamo ribe.
ARSA: Vidiš, mi smo onako... kako da kažem?... Znaš kako je to, kad čovek ima rođaka, pa... računali smo na tebe. Ti si tako reći i obećao u nekoliko, da ćeš nam pomoći, kad budemo udavali Zoricu.
VIĆENTIJE: Jest, onako uz reč.
ARSA: To jest, ja ne kažem da si obavezan, nego više kao rođak.
VIĆENTIJE: Kako kao rođak?
ARSA: Hoću da kažem, nije stvar pod moranje, nego... Evo šta je u stvari i molim te da me lepo čuješ. Vidiš, to je samo jedna sudbina; ništa više nego sudbina. Dakle, ti vidiš, ovaj Jovančin sin je došao nama u goste?
VIĆENTI JE: Jovančin sin? E, Arso, to pravo kažeš. To ti je vidiš sasvim pametno. I meni se vidi dobar dečko.
ARSA: Pa onda, iz dobre je kuće. Ti znaš da Jovanča dobro stoji, a dete je svršilo škole.
VIĆENTIJE: Ta ti je reč pametna, to je osobito dobra prilika. Ako me pitaš, i ja ti to, Arso, savetujem.
ARSA: E, vidiš, to mi je milo, što se slažeš sa mnom. Da ti kažem, dakle, šta sam već učinio,
VIĆENTIJE: Šta?
ARSA: To nisam ni Mariji kazao, ali tebi moram. Čim sam video dete, a meni se dopalo, pa odmah, brate moj, sednem ti ja, te napišem pismo Jovanči kao starom prijatelju.
VIĆENTIJE: Ama zar si mu pisao, Boga ti?
ARSA: Kazao sam mu, da mi je njegov sin u gostima, da sam ga primio samo tako može biti, kao otac dete svoje, pa sam pozvao i njega — Jovanču — da dođe. Molio sam ga da dođe što pre, jer, kazao sam mu, imam s njim važan, vrlo važan razgovor.
VIĆENTI JE: Kad si mu pisao?
ARSA: Juče, i pismo je odmah i otišlo dnevnim vozom. On je još sinoć imao pismo. Mogao je i noćas stići, ako je pošao noćnim vozom.
VIĆENTIJE: Doći će on, znam ga, doći će; ako nije noćas on će danas dnevnim vozom.
ARSA: Ja sam mu tako pismo napisao, da se morao odmah odlučiti na put. Ja čak verujem da je on možda jutros stigao u Beograd, pa zato upravo i hoću s tobom da razgovaram. Kad dođe, dabogme, dočekaćemo ga lepo, kao stari prijatelji. — Ali, znaš, to je nezgodno da mu ja o toj stvari govorim. Nije red da ja kao otac namećem nekom svoje dete, nego mislim, to bi mogao ti, i to više kao sa svoje strane. A? Šta misliš?
VIĆENTIJE: I s tim se slažem, savršeno se slažem. I nije lepo da mu ti govoriš, roditelj si; nego ću to ja njemu. O tome ne brini! Videćeš ti kako ja umem da budem prijatelj.
ARSA: Znaš, Marija je protivna tome, da mi naturamo svoje dete. Ona bi volela, da se stvar tako udesi, pa da izađe kao da to Jovanče sa svoje strane traži.
VIĆENTIJE: Ne brini ti to; nemoj ti mene učiti kako ću ja, to je moja stvar. No slušaJj, ja moram malo i da se odmorim; prozebao sam. Dabogme da sam morao nazepsti; gde si ti video još reumatičnog čoveka da peca ribu!
ARSA: Pa odmori se; zašto se ne bi odmorio? Ako hoćeš popi i jedan čaj ili tej od zove. Da kažem da ti spreme?
VIĆENTIJE: Neću. Hoću samo da prilegnem malo. Osećam da me žiga ovde, (Odlaze obojica).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.