◄   Predgovor I II   ►

ČIN PRVI

Zelenilo i jaka svetlost. U dubini senica, pod kojom su poljski sto i stolice. Između senice i jednog visokog grma ljuljaška, a napred, s desne strane, poljska klupa.

I

ZORKA, sama

ZORKA (Sedi na ljuljašci, ljuljaška se držeći knjigu lepo povezanu. Obučena je lako, a na glavi joj poljski slamni šešir, okićen svežim cvećem. Čita).

Što l’ u zoru cveće slađe miri gorom,
I ‘tičica kliče k’o najlepša nada;
I molitva moja toplija je zorom: —
Da li što se i ti tada budiš mlada?

(Spusti knjižicu na krilo).

Sad mi je lepša ova pesma, ovde na ljuljašci, u ovom zelenilu. To nisam znala, a odsad ću samo na ljuljašci čitati njegove stihove: da ne dodirujem zemlju, leteći kroz vazduh, dišući brže i osećajući prirodu još svežijom. Na ljuljašci! O, Bože, kako to nisam znala! Nego, nije to samo na ljuljašci; meni se njegovi stihovi i inače dopadaju. O, lepi su oni, ma gde se čitali! (Silazi s ljuljaške). Oh, što bih volela, kad bih imala kome da poverim svoju tajnu! Tako bih volela! Mogla bih Dušanu? Zašto ne, brat mi je! Ali znam da bi mi se smejao. Ko je to još čuo i video: voleti nekog, a ne poznavati ga! Svaki bi mi se smejao, a istina je živa, ja volim tog Damnjanovića. Ne samo njegove pesme, nego i njega volim. Ne varam se ja. I sama sam uvek mislila da se varam, ali ne varam se. Nikad ga nisam videla, i znam samo to da je mlad i da je napisao ove pesme. Bože, da kažem kom, odista bi mi se smejao. Ali zato mi se ta ljubav još više dopada; dopada mi se što nije obična; ne volim nešto obično. (Otvara opet knjigu i čita).

Kao vihor. kao dah
Hitro, toplo kao zrak....

Ne, ne! To ipak treba na ljuljašci čitati. (Pođe ka ljuljašci, ali u tom dolazi Vićentije, te Zorka zastane.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.