Običan čovek (šala u tri čina)/predgovor
PREDGOVOR
Mesto predgovora učiniću ove dve intimne ispovesti.
Godine 1899 raspisala je uprava Narodnog Pozorišta u Beogradu dramski konkurs. Za taj konkurs spremio sam ja dramu Tako je moralo biti. Opravdano ili neopravdano, ja tada nisam verovao u dobro raspoloženje prema meni gospode koja su bila u žiriu, te sam sve činio što bi moglo prikriti da sam ja pisac komada Tako je moralo biti. Izmeđ ostaloga, dođe mi na um da bi dobro bilo kada bi napisao i jednu šaljivu igru i podneo je na konkurs. Gospoda iz žiria, nagađajući koji je čiji komad, izvesno bi se zaustavila pred ovom šaljivom igrom i nju pripisali meni, te bi tako bila potpuno otklonjena sumnja da sam ja pisac i drame Tako je moralo biti. Tako Običan čovek postaje u jednome trenutku taktičke potrebe kao ono u borbi određena jedinica, kojoj je zadaća da na sebe privuče velike neprijateljske snage te oslobodi ovim glavni borbeni front.
Druga bi ispovest bila ta, da Običan čovek vodi svoje poreklo od jednoga intimnoga događaja. Sa istih razloga i pod istim okolnostima, pod kojima i junak ove šaljive igre, i ja sam bio u prilici da se, u jednome beogradskome viinogradu, prikažem pod tuđim imenom, samo što je situacija trajala svega dvadeset minuta, koliko je trajala poseta lica pred kojim se nisam smeo kazati svojim imenom. Iz toga sam slučaja docnije razvio ovu šaljivu igru.
Šala Običan čovek nema pretensija da raspravlja tezu o dvojstvu (čovek i pesnik) koje se sukobljava u jednoj osobi. Ta se teza, u koliko se ona ipak zapaža, nametnula silom prilika izazvanih intrigom, na kojoj je zasnovana ova šala. Pišući ovaj komad, moje pretensije nisu bile veće do da našem izvornome repertoaru dam jednu vedru, šaljivu igru. Tako je Običan čovek i primljen te, rado gledan i lako izvodljiv, on ubrzo sa pozornice zalazi i kroz sva naša diletantska društva i postaje najviše igrani komad za poslednjih trideset godina.
Običnog čoveka napisao sam 1899 godine (igran prvi put na beogradskoj pozornici 1900 godine), ali to ne znači da od Narodnog Poslanika, Sumnjivog Lica i Protekcije (1888 g.) punih deset godina nisam ništa pisao. Godine 1896 napisao sam Prvu parnicu, šala u tri čina, koja je 1897 godine četiri puta prikazivana na beogradskoj pozornici, no koji komad po mišljenju, i mome i tadanje kritike, nije uspeo. Taj bi komad, po hronološkom redu, imao ući u ovaj zbornik pre Običnog čoveka ali je on prilikom propasti pozorišne arhive,
1915 godine, propao negde i nije više nađen. Možda je to i dobro, a možda i nije jer, koliko ga se sećam, osnova na kojoj je zamišljen i razvijen, bila je dosta dobra te ne bi bio uzaludan trud oko njegove prerade.
Ovo je peto izdanje Običiog čoveka On je prvi put objavljen u Odavićevoj Novoj Iskri (1900 g.) odakle je iste godine i preštampan u zasebnu knjigu. Štampan je zatim kao 33 sveske novosadskog Zbornika pozorišnih dela (1902. god.) treći put kao 96 knjiga Srpske Književne Zadruge (905 god.) a četvrti put kao posebno, moje izdanje.
U ovom izdanju ima nekih vrlo malenih i neprnmetnih popravaka i dopuna.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|