Ni oko šta
| Ni oko šta Pisac: Milovan Glišić |
Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica! A onako se, bolan, lepo živeli!...
Učitelj Grujica, nije, da rekneš, od onih starih, što još ne mogu da ovarišu u ovim novim bukvarima i čitankama, nego čovek od mlađeg sveta; uči ti on đake sve po novom pravilu. Izvodi ih četvrtkom i praznikom u polje, te hvataju bubice, leptire, mušice, pa to nabada posle na čiodu i suši ih. Što će mu to, ne zna čak ni pop Vujica, iako je kašto odlazio u Beograd i tamo slušao, gde ima negde - te se tako kupe bube, kamenjice i travke. Naposletku, šta se to njega, popa, tiče? Neka ih nek hvataju, ako hoće, i pijavice - njemu baš ni iz kese ni u kesu! Zna samo da je to, valjda, lepo i da mu je sad taki adet. Pop Vujica voli učitelja Grujicu, nikad ga neće obići a da ne svrati.
Škola je navrh sela.
Nego, da bi se bolje shvatilo koliko je pop Vujica voleo učitelja Grujicu - treba znati da je selo otišlo nekako u dužinu za čitavo po sata...
Ele, škola je navrh sela, a popova kuća nasred sela. Desi se često te pop ima posla čak dole u dnu sela, u najdoljoj kući; on pođe - pa opet neće obići dok ne svrati učitelju...
Pop Vujica nikad nije voleo, bar tako sam kaže, da zateče čoveka na ručku, jer, veli, zna po sebi kako to nije prijatno... "Čisto ti, što se tiče na priliku, presedne i ručak i sve! (Pop Vujica je često, dodavao uz reč ovo: "Što se tiče na priliku" ili samo "na priliku"). Da se barem čovek, na priliku, nada, pa hajde de, nego tek bahne ti, što se tiče, neko iz nebuha!"
I kao za divno čudo - pop Vujica nekako uvek zateče učitelja Grujicu ili za ručkom ili za večerom, ili ako ne to, a ono da pije kafu, vino, ili... štogod prismače! Šta će onda, nije mu baš milo, ali tek rekne: "Na zdravlje ti, učitelju!" Učitelj, opet dobar i druževan momčić, saleti: "Hodi, popo! sedi! hodi!..." Ne možeš mu sad kvariti atera. I pop Vujica, iako je lepo kod svoje kuće ručao pasuljca i neku lepu papriku iz turšije - a valja i to znati - da je pop Vujica voleo, barem tako se kaže, paprike iz turšije - zasedne s učiteljem Grujicom te osmoči malo pečenja ili ćevapa ili slanine, i uvek napomene: "Baš, što se tiče, učitelju, da neću sutra ići u parohiju, zvao bih te na večeru. Zaklao sam, što se tiče na priliku, onog velikog ćurana, ali neka stoji drugi put!" Međutim, "veliki ćuran" i sutra brblja deci seoskoj kad prođu pored avlije popove pa mu zviznu.
Pa još, pop Vujica će uvek reći i lepu reč za učitelja Grujicu. Dođe kogod iz varoši ili iz drugog sela, ili ma ko sa strane, pa upita: "A boga vam, popo, kaki vam je ovaj učitelj?" On se tek sama unese pred čoveka, pa razgrana: "Nismo odavno, što se tiče na priliku, imali ovakog učitelja. Okretan je, živ, kao, što se tiče, mlad čovek... Pentra se s decom svaki dan po brdima; valjda im nešto kazuje. Što se tiče na priliku - smejao sam mu se šta čini s njima!... A što mu ide svašta od ruke - čudo je! Eto, što se tiče, načinio je mojoj poši stupu; po selu svuda pogradio - nekom zastrug, nekom slanicu, nekom tučak, nekom preslicu... Povazdan tako deljka i majstoriše, što se tiče na priliku, kao majstor."
I doista, učitelj je Grujica imao sav i strugarski i stolarski alat i umeo je načiniti sve što samo očima vidi. Čim svrši s decom u školi i što mu je već kao učitelj dužnost, a on alat u šake, pa majstoriše: gradi deci računaljke, tablice, i sam izmišlja neke sprave da im pokaže što - da bolje upamte. A nekom i načini ponešto, ako imadne zališna vremena.
Osim toga, učitelj je Grujica umeo vešto puniti tice. Svu je sobu okitio svakojakim ticama. Seljaci se često iskupe, pa se čude toj njegovoj majstoriji. Posle, kad su ga već svikli, čim ubiju ili uhvate kaku ticu, pošlju je ili donesu učitelju Grujici. A on je ispuni, namesti u sobi, pa uvede đake i zanosi se vazdan s njima, kazujući im: kako ta tica živi, kud se seli, šta radi, kako se zove - i šta ti im još neće kazati!...
Ej, ej - baš šteta što se svadiše pop Vujica i učitelj Grujica, a tako se, bolan, lepo živeli!...
Uoči Ivanjadne, baš tog leta kad će se svaditi pop Vujica i učitelj Grujica - natušti se ozgo kosom iznad sela crn oblak, a sve krklja kao kad pekmez ključa u kazanu.
Eto, bome, grada!...
Ustumara se sve živo u selu. Sklanjaju stoku i sve što se može skloniti. Žene iznose pred kuću vatralje, čanke, sovre, raonike, bradve, kašike, i sve izvrću - "da grad obiđe". Dunu već i hladan vetar; učesta sevanje i grmljavina; oblak se nadnese gotovo nad samo selo, poče prokapljivati po gdekoja krupna kap. Već po neka žena, stoji na pragu, maše prema oblaku pronoskom, i usplahireno zove kakog obešenjaka ili utopljenika: "Aj, Timotije, aj, Jerotije (ili kako je već kome ime), goni goveda na planinu!..."
Nigde nikoga nema napolju; sve se sklonilo igde što živo bilo. Samo pop Vujica uzeo pod pazuho trebnik i petrahilj, pa perja naviše vinogradima.
- Jo mene, šta je popu danas! - začudi se jedna žena mašući pronoskom. - Kud će po ovakom vremenu?
Kad bi da prođe pored škole, ugleda ga učitelj Grujica pa kaogod da mu se nešto slutilo, nape se od smeha - što nikad nije, pa, jedva uzdržavajući se, upita:
- Kud ćeš to, popo?
- Što se tiče na priliku - malo do vinograda - odgovori pop, a izmiče.
- More, beži amo - eto grada! - viknu učitelj jače za njim, i čudno mu bi što ne svrati, kad to nije njegov običaj; ali pop zamače naviše.
Pop je Vujica stigao u svoj vinograd. Poče već po koja gradljika proletati. Pop Vujica stade nasred vinograda, skide čitu i metnu je na jedan čokot, odmota petrahilj i natače na vrat, otvori trebnik i stade čitati molitvu...
Pop Vujica je često čitao molitve kad mu se desi kaka nedaća u malu njegovom. Tako jedanput zanemože mu petoro nazimadi od gronice, a on ti njih lepo satera u svinjac, pa udri molitvaj, molitvaj - i, hvala bogu, samo je četvoro lipsalo, a ono drugo sve ozdravi kao da rukom odnese! Jedanput, opet, zagrađujući nešto, ubode se grdnim glogovim trnom usred tabana da nije mogao na nogu stati; odmah on onako sedećke natuče petrahilj, pa čitaj, a sve usrkuj - koliko ga boli, pa i tu dosta pomože: nije ni pune dve nedelje ramao na štaci, dok se ubodina ne ognoji i trn sam ne iziđe... Samo jednom, veli, nije mu pomogla molitva. Uteče mu roj, a on natuci petrahilj, pa poteci niz trnjak za njim a čitaj - sav se izgrebe i izubija, ali roj uteče! Nego, tu je on sam kriv "šta je premrsio te nedelje sredu", i otada se zarekao da neće premrsiti, pa makar zatekao učitelja Grujicu i s pečenim prasetom!
Ele, pop Vujica poče čitati molitvu nasred vinograda.
- Ej, pope, nemoj biti lud! - viče što igda može Živadin iz kuće u brdu prema popovu vinogradu. - Beži, more, batali molitvu - nije ti vajde!...
Aja, pop Vujica čita, ne šali se.
Grad poče češće - udari i pljusak. Pop uze otresati glavom, kao da ga čele ujedaju. Bome, gradljike zgađaju dobro u temenjaču! Čak se i Živadin smeje, gledajući kako gradljike odskaču od popove glave... Sunu grad još žešće, a moj ti pop mantiju na glavu, pa bež' naniže, nemade kad ni čitu uzeti.
Kao za pakost, opet, ona strana goletna, a nigde blizu kake zgrade da se može skloniti. I hoćaše zlo proći da ne naiđe čiča Mitar iz donjeg kraja, onaj šta plete košnice, s dve košnice što ih je u potoku negde gore opleo, pa jednu natutak na glavu, a drugu nošaše pod pazuhom. Kad vide popa u kakoj je nevolji, a on poteci za njim, te ga stiže i natuče i njemu košnicu na glavu, pa povika:
- Bež', bež', pope, kući! Pogibe, jadan ne bio!...
Sutradan - čisto vreme, bože, milina ti pogledati! Učitelj Grujica uranio, pa lepo ispekao kafu, pije i gleda u svoju baštu. Vidi, gdešto mu grad juče izrešetao kupus i ostalo povrće - ali tek nije mnogo štete. Pade mu na um kako je pop juče prošao naviše žurno, pa tek pomisli: "Što li ovo jutros nema popa! Čudo, bogami! Eto ja popih i kavu, a njega još nema!..."
Dok eto ti Živadina, nosi jeinu pod pazuhom - živu.
- Dobro jutro, učo!
Učitelj se osvrte, pa kad ugleda jeinu, tek samo pljesnu rukama i uzviknu:
- A joj! gde je nađe, Žiko!... Ih, kolika je!... Blago meni!
- Obiđoh jutros njivu dole u luci. Tek onako zavirih u jedan šupalj panj, kad imam šta videti - bukavac!... Eto, velim, učitelju da ujduriše.
- Baš ti hvala, Žiko!... Ih, blago meni! Dajde, dajde! - reče učitelj Grujica, pun radosti što je dobio tako retku ticu jutros na uranku, pa uze jeinu i odnese da je nekud skloni.
Živadin razgleda ostale već ispunjene tice, i sam veli: "Bože, kakav ti je ovaj naš učitelj! Raduje se kao dete što sam mu doneo ovu tičurinu!..."
- O, moj Žiko - reći će učitelj vrativši se u sobu - ala juče bi žestoka grada!
- Sreća je, učo, to beše na oblak. Nije mnogo štete počinio.
- Vinograde je, mislim, okačio dobro?
- Samo je popov vinograd stradao, a oni drugi nisu gotovo ni taknuti... Nego ti je i pop zlo prošao!
I Živadin ispriča učitelju popovo "stradanije", kako je već sam video ozgo s brda.
- A, zato li njega nema jutros amo! - reče učitelj smejući se.
- More, kako je osakaćen - neće ti dugo doći!... Bio sam sad i kod njega - uvratih se da vidim kako je. Kad - on leži u krevetu, a namotao oko glave kojekakvih krpetina čitavu čalmu... Smešno i pogledati! Popadija mu gasila ugljevlje, i veli lakše mu malo... Ja, zbilja, pozdravio te je da lepo ujdurišeš tog bukavca. "Baš, što se tiče na priliku, neka ga dobro uredi, pozdravi ga!"
- A video ga i on?
Video, ja. Popadija nije smela ući u sobu dok ga nisam izneo.
Na sam Petrovdan iskupila se deca iza škole, na utrini, kraj potoka, te se igraju dok ne zazvoni u crkvu. Jedno od njih, čeprkajući po šušnjaru i granju kraj obale, što je potok ovda-onda pridolazeći naneo, iščeprka popovu kapu, pa potrči s njom među svoje drugove. Diže se među decom kikot: otkud sad popova čita u potoku! Šta će s njom - hajde da igraju "vina" (ili, kako to varoška deca zovu, "šorkape").
Jedan đačić od većih metnu je na zemlju, pa poče opskakivati i braniti je nogama od ostalih svojih drugova, koji se poređaše unaokolo, pa ga staše zavarkivati da potkače nogom čitu ispred njega i da je već teraju dokle mogu. Jedan je, bome, i potkači, te s noge na nogu stade odletati jadna čita niz potok, pa čak pored zida školskog. Deca alaču za njom - čitav urnebes!
Kad odnekud pop Vujica s crkvenjakom, te pred njih, a čita im se zakotrlja ispred nogu. Stuknuše deca natrag, a pop Vujica ih samo kao malo prekore:
- Što se tiče na priliku, tako li vi moju kapu, đavoli jedni, a?... Pa ode u sobu učiteljevu.
U sobi učiteljevoj stoji na jednoj grdnoj pečurci već napunjena jeina.
Pop Vujica se upita lepo s učiteljem, reče mu: "Na zdravlje kava", koju u taj mah beše tek uzeo da pije, pa stade zagledati jeinu, i pošto je dobro razgleda, reče:
-E, učitelju, baš si je lepo ispunio, što se tiče!
- Imao sam, popo, vala, i posla čitavo, dva dana.
- Što se tiče na priliku - okrete se sad pop crkvenjaku, koji se čudio učiteljevoj majstoriji - baš lepa stvar! I ja ću da probam da napunim koju.
- Ne bi ti to umeo, popo - reče učitelj Grujica osmeškujući se.
- Kako ne bih?... Evo, što se tiče - sad, samo da mi je žice i da vidim kako ti to nameštaš oči i kljun, pa, što se tiče na priliku, ako ne napunim - u što ćeš!
- U što god hoćeš, popo, ne možeš napuniti. Nije to laka stvar! - veli učitelj.
- Vala, što se tiče, ti bi video, na priliku... - reče pop Vujica, pa opet poče zagledati jeinu. - Ala je to golemo, bolan!... Ja sam gledao, što se tiče, pa mnogo manje: koliko kokoš, nije veće, pa perje mu nije ovako kao u ovoga, na priliku.
- To, popo, nisu bukavci, nego sovice; one su manje. A bukavac je svaki krupan.
Pop, zagledajući kljun i kandže, reče:
- O, pa ovo bi, što se tiče, i čoveku, na priliku, dosadilo!... Nego baš lepa stvar da stoji tako u sobi. Vredno je, što se tiče na priliku, da čovek ima tako retkih stvari. Šta veliš, učitelju, da je namestim u ovoj mojoj velikoj sobi, što se tiče?
- Bi lepo stojalo - odgovori učitelj.
Ja baš, što se tiče na priliku, rekoh Živadinu, kad je pronese: "Nosi ti to učitelju neka nam je ispuni; samo neka lepo bude." I odista, udesio si je, što se tiče, ne može bolje biti.
Pop Vujica, tvrdo uveren da je učitelj za nj ispunio onu jeinu, jednako se hvalio: kako tek on ima retku ticu, samo dok je donese - svi će se čuditi!
Pomene kogod kako je učitelj okitio svoju sobu ticama, a pop se Vujica tek pohvali:
- A da vidite vi kaku ja ticu imam, ništa su one učiteljeve!
- Pa kamo ti, popo? - upitaju ga.
- Tamo kod učitelja, da je još malo dotera. Što se tiče na priliku, samo dok vidite - svi ćete se začuditi!
Pop Vujica je voleo da je u njega sve najbolje, to jest da ni u kog nema što u njega ima, i zato mu baš nije milo kad spazi da drugi ima nešto što u njega nema.
Čuje učitelj Grujica to, pa pored sveg toga što se onako lepo živeo s popom Vujicom, naumi da mu nikako ne da jeine. I to mu se tako uvrte u glavu da mu se činilo neće moći preživeti ako bi je pop Vujica odneo.
Jednom behu došli popu neki gosti iz čaršije; bilo je među njima i neke gospode iz sreske kuće. Pop Vujica pokazuje im šta ima, a oni se samo čude; njemu milo, bože, milo, pa im tek čisto ponosito reče:
- Ama, da vi vidite drugo nešto što ja imam - pa zovnu crkvenjaka i šapnu mu: - Idide, donesi od učitelja onu ticu!
Navališe gosti pitati ga šta je to tako lepo i retko. On im se stade hvaliti kako ima nešto što nema ni u koga! A gosti se čude, bože, čude, čude! Pop jedva čeka da se vrati crkvenjak, samo da ih iznenadi.
Crkvenjak nađe učitelja pred školom i reče šuškajući:
- Poslo me pop Vujica, učo, da mu daš onu ticu!
- Koju ticu? - upita učitelj i nabra obrve.
- Pa onu što si je njemu ujdurisao.
- Koju to?
- Pa onog bukavca. Učitelj uskipe, pa reče:
- Ne dam!
Crkvenjak stade i zablenu se u nj.
Učitelj ponovi ljutito:
- Ne dam! Idi, kaži ne dam!
Pop nestrpljiv izišao, pa hoda ispred kuće i gleda naviše ide li crkvenjak. Izviruju i gosti, a pop im veli:
- Samo dok vidite kako je to!
Vrati se crkvenjak. Čim on na kapiju, a pop upita:
- Kamo?
- Ne da! - odgovori crkvenjak.
- Ko ne da? - upita pop čisto ne verujući.
Ne da učitelj! Pop Vujica samo pomodri kao čivit i ućuta.
Otada pop Vujica omrze na učitelja Grujicu i naumi kako bilo da mu potkuje opanke. Istina, nije hteo da se inati s njim, nego se opet uvraćao na školu, ali ne tako često kao pre. I kad se razgovara - razgovara se nekako preko srca; neće ni da se našali kao pre. I sad zatiče učitelja na ručku, večeri, užini, s kafom ili mezetom. I sad ga učitelj nudi - kao i pre, a on neće da uzme; retko da prihvati koji zalogaj, pa i to se baš vidi kako mu nije slatko. Jeina stoji jednako na pečurci, a pop više ništa ne govori o lepoti njezinoj.
Dosad su popova deca išla u školu kod učitelja Grujice, i sam je pop govorio da će ih ostaviti tu kod njega neka izuče i četvrti razred "na privat". Sad se nešto priseti, pa ih izvadi iz škole i dade u varoš da uče.
Dosad su svi seljaci do jednog voleli učitelja da ne može bolje biti i hvalili se njime: nigde nisi mogao nijedne za nj čuti. Sad, bome, počeše popove komšije i oni što češće idu popu da se nešto tuđe od učitelja i da zuckaju pogdekoju za njim.
Pa i sam pop ne govori lepo o njemu kao pre. Upita ga ko: "Kako učitelj, popo?" A on čisto preka srca odgovara: "Ta dobro je. Samo čovek, što se tiče, vrlo mlad, pa se zanosi drugim poslovima, a deca sama... Gradi tamo, što se tiče na priliku, i majstoriše povazdan. Ali šta ćeš mu, na priliku, kad je nemiran - ne može se skrasiti na mestu... Polomi, što se tiče, onu veselu decu, na priliku, verući se s njima po brdu i gore po potoku... One, opet, tice jednako puni; ne znam, što se tiče da li mu i to stoji u propisu..."
Ele - tako je bilo nekako zapeto stanje između popa Vujice i učitelja Grujice. I kako koji dan, bivalo je sve više zapeto - gotovo već da pukne.
Siromah učitelj čudi se šta je to, te se pogdekoji nešto iskosi na nj! Da je što popuznuo u radu - nije, vala, ni u dlaku. Ta sad se već mnogo više izveštio i zna šta treba i kako treba s decom. Da se promenio u naravi - nije ni to; i sad je onako isto dobar, iskren i svakom ljubazan... Ima tu neki đavo!
Tako je to trajalo, čitavu godinu dana, čak do pred Petrovdan.
Kad bi pred Petrovdan, dođe revizor da obiđe školu.
Učitelj odmah naredi da se zakolje koje pile i da se sprema ručak revizoru.
Sluga okreće pile na ražnju na ognjištu, a učitelj s revizorom, kmetom, popom Vujicom i još dvojicom seljaka na ispitu.
Revizor pita đake. "Kaži ti, mali, ko je bio prvi čovek na svetu?" upita jednog, pa zaviri u isti mah u kujnu: "Premaži malo slaninom da ne pregori!" veli sluzi. Đače odgovori. Revizor zadovoljan upita drugog: "U kojoj je časti sveta ovo vaše selo?" pa odmah izviri u kujnu: "Nek se samo dobro istišti!" Đače odgovori i to. Revizor pita dalje drugog: "Koga mi moramo poštovati?" pa opet u kujnu: "Pazi da svud porumeni kožica!" Đače odgovori i to...
Ispit se svrši, razdaše se knjige.
Zove pop revizora na ručak. Revizor pogleda u pile već pečeno, pa reče da je obećao učitelju da tu ruča.
Pop opet malo pozelene.
Za ručkom ispriča revizor učitelju kako je bio uzgred kod popa Vujice i kako se pop na nj žalio i molio ga da ga ukloni odatle, jer deca ništa ne napreduju, a osim toga - još se zavađa s ljudma.
Učitelju se okrete ona škola od čuda! A to li je. Sad već zna sve!...
- Ali ništa - veli revizor smešeći se i odvajajući jedan masan batak u svoj tanjir - ja sam se uverio da nije tako. Vidim sve ti je u redu, deca ti dobro odgovaraju...
Revizor ode i ostavi učitelju vrlo dobru ocenu - što je on odista i zaslužio, jer se svojski zauzimao oko dece.
Ne može učitelj da trpi nego jedva čeka popa - da mu sve iskreše. Onako ljut, jednako hoda ispred škole. Deca se šćućurila u školi, pa ćute i šapuću: "Jaoj, kako nam se gospodin nešto naljutio!"
Eto ti popa Vujice. Učitelj ne može da ga dočeka, nego iziđe čak u avliju preda nj, pa poče:
- Zar baš tako, popo? Hvala ti!
- A šta to, na priliku? - upita pop, tokorse iznenađen.
- Lepo, bogami! - nastavi učitelj još polako, onako prekorevajući. - Krasno! Ići, te me opadati i govoriti što, nije istina... Baš ti dolikuje!
- Ko govorio?...
- Ti isti! - viknu učitelj Grujica sasvim uskipeo, i sve mu iskresa što god je rekao.
Bome, sad i lop planu, pa sve dršće od ljutine. Puče psovka i vika pa avliji da se čulo čak na po sela... Puče zapeto stanje! Ode pop kao pomaman kući, a svaki čas tek se obrne, pa preti...
Poče sad i učitelj da se žali svojim prijateljima na popa. A pop već, gde god sedne i stane, ruži ga i opada.
Popovi prijatelji žale popa i psuju učitelja, govoreći: "Da je on valjao, ne bi ga ni poslali amo!" Učiteljevi, opet, prijatelji brane učitelja i vele: "Nije popu valjalo, što je to radio!..."
A već njih dvojica - gde se god nađu svakad se svade.
Naposletku pop tuži učitelja.
Trajao je ispit u sreskoj kancelariji čitavih petnaest dana. Ispitani neki đaci, ispitan Živadin, ispitan Mitar i ostali svedoci; donesena i pridružena aktima i jeina i popova čita. Tako se to zamutila žestoka parnica da sreska vlast - već nije znala šta će.
Kapetan, dobričina neka, tek samo sleže ramenima, pa reče:
- Ja ne znam šta ću im! Taj je pop poma'nitao!... Dede, ćato, pročitaj opet njegovu tužbu, da vidimo da nismo što preskočili!
Ćato uze tužbu iz gomile akata, pa stade čitati:
"Načelniku sreza tog i tog, Grujica Milanović, učitelj u ovdašnjem selu, svojim nepriličnim ponašanjem i opadajući i klevetajućim izrazima u više je prilika i pred drugim ličnostima iz pomenutog sela i okoline vređao i opadao potpisanoga, koje je potpisani ravnodušno prećutao i u više slučajeva istoga učitelja opominjao da takovo više ne čini koje se on okaniti nije hteo.
"Dalje, isti učitelj prisvojio je i utajao jednu moju stvar, to jest, ticu, zovomu buljina, ili jeina, ili odnosno bukavac, koju sam ja, što se tiče, naročito njemu i po naročitom čoveku poslao s molbom da mi istu ispuni, počem se tim ispunjavanjem, na priliku, gore pomenutih tica isključivo i bavi, a gotov sam bio i dati mu pristojnu nagradu za trud oko ispunjavanja iste učinjeni; ali je pomenuti učitelj Grujica samovlasno prisvojio sebi tu retku ticu i na moja poiskavanja i molbe ni dosad mi nije dao.
"Još imam navesti ovde da on - Grujica - oporočava i ismeva, što se tiče, potpisatoga sveštena činodejstva, što će posvedočiti Živadin iz istog, na priliku, sela i još mnogi drugi; napustio je đake i dotle razvratio da se igraju nepristojno sveštenim utvarama potpisanoga na oči njegove.
"Potpisani se našao pobuđen da se žali toj vlasti na take postupke učitelja Grujice, moleći pokorno da ovu stvar izvidi, bukavca, kao svojinu, na priliku, potpisanog oduzme, a tako isto i sveštene utvari, koje se, kao što sam mogao doznati, nalaze sad u nekoj saračani učiteljevoj, i u njima drži on - učitelj - što se tiče, jaja i mekinje; a za sve to molim, na priliku, vlast tu da učitelja Grujicu podvrgne kazni po zakonu.
"Naposletku imam primetiti i to da deca u ovdašnjoj školi veoma slabo napreduju, da se rečeni učitelj slabo na to obazire, da ih je napustio i raskalašio, da s njima izlazi po brdima, te propušta školsko vreme u deljanju, struganju i tesanju drvenarije kojekakve, koja mu nije potrebna ni za školu, niti je po propisu školskom dozvoljeno njemu baviti se istim.
"Da je to sve, kao što potpisani navodi, zasvedočiće... taj i taj, taj i taj."
Ćato ih pročita sve po redu.
- Pa šta ćemo sad, ćato? - upita kapetan.
- Najbolje bi bilo da mi to sprovedemo preko načelstva ministarstvu, pa neka se tamo reši.
- Jest, pravo veliš. Mi smo učinili svoje i stvar ispitali: neka oni tamo presuđuju kako nađu - da je pravo.
Čitav denjak akata, zajedno s jeinom i popovom čitom - onom što su se đaci njom igrali "vina", sprovede se ministarstvu.
Razmotriše tamo stvar dobro. Videše da je Živadin doneo učitelju jeinu a ne popu, da se deca nisu igrala nikakim drugim "utvarama" osem popovom kapom, koju je on u vinogradu, bežeći od grada, zaboravio, te je bujica snela u potok a deca našla - što potvrđuje i sam Živadin i Mitar, koji je popa gologlava stigao i nabio mu košnicu na glavu da ga grad ne ubije. Dalje videše da učitelj nije ismevao činodejstva popova, osem što se smejao, njegovoj molitvi od grada, a tome su se smejali svi po selu. Dalje, videše iz ocena revizorskih i iz svedodžaba, što ih je podneo - da je Grujica dobar učitelj i da je sasvim na svom mestu. I rešiše da se aktovi bace u arhiv...
Naposletku, da bi se stalo na put tolikoj svađi i gloženju popovu i učiteljevu, potrudi se onaj revizor te pozdravi učitelja da traži premeštaj, što on i učini.
I tako premestiše učitelja Grujicu. Dadoše mu daleko bolju školu i pohvalnicu za njegov rad i uspeh.
Jeina se vrati učitelju, a popu čita.
Kako se učitelj rastao s popom - ne pitajte! Da nije bilo ljudi, bilo bi i za kike... Imali su posla i kmetovi, i kapetani, i panduri!
I sad će pop Vujica, kad čuje zimi kakvu jeinu da buče, uzdahnuti i pogledati u onaj kraj svoje sobe gde je ugovarao da namesti onu učiteljevu.
Izvori
uredi- Antologija srpske književnosti [1]
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milovan Glišić, umro 1908, pre 116 godina.
|