Niz drum

Petar Kočić

Niz drum

Niz drum Pisac: Petar Kočić

                                                                                                                   Sličica iz života Đure Jakšića

Seoska mehana, mračna, prljava, očađela.

                                                                                                                   Prva pojava

                                                                                            Kmet. Prvi seljak. Drugi seljak. Mehandžija. Nekoliko seljaka još.

Kmet: Ama, ljudi, kad će doći već ovaj naš novi učitelj? Ima mesec dana, kako javiše iz Beograda, da se kreno na put, pa nikako da dođe! To me bacilo u veliku brigu. Škola stoji zatvorena, a ja sam za sve unekoliko ko neka vlast i odgovoran... Mirče, bre, jednu rakiju još!

Prvi seljak: Vala, kmete, vlast si i, da rečemo, jedan čovek od znanja, te ćeš mi moći kazati koliko ima mejana od Beograda dovde, a?

Kmet: (poduže misli): Što će ti to da znaš?

Prvi seljak: Pa tako. .. Treba mi da znam...

Kmet: Pa ima jedna triestina mejana... Jest, upravo trideset. Toliko!

Prvi seljak: E, sad ti mogu, kad je to tako, posigurno kazati da će naš novi učitelj večeras ovde, u ovoj istoj mejani gazda Mirčeta, da noći... Trideset mejana - trideset dana! Toliko!... Gazda Mirče, bre, i za mene još jedan čokančić!... (Kmetu) Sad ti, kmete, vlast si i jedan čovek od pameti i računa, rastresi ove moje reči kako znaš; a ja ti samo velim: trideset mejana - trideset dana!...

Drugi seljak: Pa to bi ko izašlo, Jerotije, da ovaj naš novi učitelj pije, a?

Prvi seljak: Na te ti reči čiča Pero, mogu reći: kadgod izgovoriš reč kaluđer, pop, učitelj, šumar i mloge druge ovako krupne reči, ne zaboravi dodati i reč rakija. To ti mogu reći i tako ti mogu reći... Šta veliš, kmete?

Kmet: (zabrinut): Ne znam, dete, ništa.

Drugi seljak: Da li je ženjen, zna li se, ima li vamilije? ... U kojim je godinama? ...

Kmet: Pop ga dobro zna. Vali ga mlogo i kaže da je vrlo učevan... piše knjige i šalje po narodu. Svi ga vale i svi ga, veli, progone. Mlad je i neženjen...

Prvi seljak: (kao naivno): Ono se meni čini, ljudi, da naš pop ima kćer na udaju?

Drugi seljak: Ima.

Prvi seljak: E, sad zašto se taj naš novi učitelj nije oženio, ne znam: a zašto ga pop vali, baš mi se čini da bih mogo pogoditi... (Kao više za se) Znam te, Sveta Petko, postio sam ti!... Mirče, bre, sumlato cincarska! Još jedan čokančić, ama da ti je pun ko lisičje oko!...

Mehandžija: (Smijulji se): Izvole, bre, užička nesrećo! Koj te vrag donese vamke do nas u ova pitoma Šumadija!... Boga mi, kmete, i men je mlogo brigu za taj naš novi učitelj.

Prvi seljak: Živio Šumadinac! Alal ti šumadijska krv!... I on se brine za nešto! ćuti, bre, salamaću cincarski!

Mehandžija: Ja salamakj? More, nesrećo užička!

Prvi seljak: Nijesi ti samo salamać, gazda Mirče, već i beslamać, bagaćela, ćalovina...

Mehandžija (kao uvrijeđen): Mlogo, to bre, .. . kje da bidne mlogo od jedan došlo za jedan čestan građanin ščo plakja dve ilade groši porez i prirez...

Prvi seljak: Nekje, nekje! To ide prema porezu, gazda Mirče.

Drugi seljak: More ostavte, ljudi! Šta se tu... A baš veliš, kmete, da je taj učitelj mlogo učevan... da piše knjige? O, brate, ja se bojim tih učevnih ljudi! Viđe li samo onog našeg lanjskog!...

Mehandžija: More, ono mlogo ludo bilo!

Drugi seljak: Jes, jes gazda Mirče, mlogo lud beše! Dođe meni jednog dana: "Čiča Perče, veli, napisao sam, kaže, jednu knjigu i sastavio jedan račun, pa sam poslo na sve jevropejske careve i učevne glavešine i osam komada na onih osam ludih kuća u Beograd. Ako se, veli, jevropejski vladari budu držali te knjige i tog računa, nijedan neće nikom ni jednu paru dužan da bude, a sad, kaže, svi grcaju u dugu". Đavole, bog te ubio: carevi nekom dužni! "More, ajde, budalo!" - velim mu ja. "Ne, ne, veli, čiča Perče, tako je! Grcaju oni u dugu... Jednu sam, kaže, knjigu odma poslo našem komšiji , bečkom ćesaru. Silne ću, veli, pare za nju da zgruvam..."

Kmet: Što da je šalje bečkom ćesaru? On je barem bogat. Taj ne duguje!... Istina, znam da je dugovo Kodža Milošu dve tri iljade dukata za nekoliko stotina krmača. I, braćo moja, htede mu zajesti, ali udari majstor na majstora, pa mu Kodža Miloš podvali onako njegovski...

Mehandžija: Sramota, bre, za jedan vladar jevropejski! Jazuk, bolan brajko!...

Prvi seljak: Oće bečki ćesar i naš Karadaglija da ih bog poživi, neki put čovjeka i da ujedu za srce, ama onako mučki, ispotaje!... Šta se ono čuje? (Iz daljine se, spolja, čuje nerazumljiva pesma).

Kmet: (osluškuje): Ko pesma... neko peva drumom...

Drugi seljak: Kiridžije od Užica prolaze u Beograd.

Mehandžija: Tvoji seljaci, nesrekjo užička!

Prvi seljak: More, gazda Mirče, nijesu moji... (osluškuje) nijesu moji ono seljaci. Znam ja njih po grlu i avazu... Čujete li kako kiša pljušti i grmi? Pametni su moji seljaci. Ne kreću se oni na ovakvom rđavom vremenu na put. (Pljušti kiša, seva, grmi)... Pišu li iz Biograda, kmete, kako je ime tom novom našem učitelju, što je pošo, pa neće nikako da dođe?

Kmet: Pišu. Evo ovde (vadi artije iz džepa). Ime mu je Đura Jakšić.

Prvi seljak: (vrti glavom): O, brate, nekakvo krupno, teško ime!

Drugi seljak: Starinsko mu prezime. Uvek su mi dragi ljudi koji imaju starinsko, srpsko prezime. Ne znam zašto, ali ja sve volim što miriše na našu lepu, srpsku starinu... Izumreše stari ljudi kojima se dičila i ponosila ova dobra i čestita zemlja. Mi se izrodismo i iskvarismo. Sve bi nas trebalo spaliti, pa onda ovu krasnu zemlju našu okaditi sumporom i smrekovom bobom, da ne smrdi iza nas (uzdahne).

Prvi seljak: O, ima na mome Zlatiboru dosta smrekove bobe!... Čujde! Pesma... (pesma sve bliže i bliže dolazi). Da nije ono naš novi učitelj?

Kmet: (ljutito): Kakav učitelj! Ja ću odma sad da javim, ili kapetanu ili onima u Beograd, da učitelja nema. Ovamo pišu i naređuju da na njeg pripazim, a njega nema. "Polako, pišu, š njim postupajte, jer je vrletan čovek, i javljajte počešće nadležnoj vlasti o njegovom vladanju..." Šta ovde dole piše? To nisam još čito (zaviruje u artiju i sriče): "Iz-ve-sti-te nas od-ma o nje-go-vom do-la-sku je-ven-jeven-tu-al-no ne-ne-dolasku."

Prvi svljak: O, to teško nešto ide, kmete! Čuvaj se, po bogu brate, slomićeš jezik, pa ostade nam kmet bez jezika...

Kmet: Šta mu je ovo? Kako ću ih izvestiti o dolasku kad nije još došo? (Zaviruje opet u artiju). Ama, šta će mu ovo da kaže: je-ven-jeventu-al-no nedolasku? ... Ovo nedolasku otprilike bih znao šta je, ali ovo je-ven-jeven-tu-al-no? Hm, hm! Zna li koji od vas? Gazda Mirče, bre, da ovo nije neka cincarska reč?

Mehandžija: Bogme, kmete, kje da bidne neki naš reč, ama ne mogu, ete , sad, da gu se setim (dugo misli). Ne, ne, kmete! Nekje da bidne naš reč. To nešto pogolemo i teško. Kje da bidne taj reč zaluto od Zlatibora u Beograd... Pitaj ovu nesrekju... Jerotija...

Prvi seljak: Ta ti riječ, kmete, kaže: kad nijesi javio do danas, pričekaj još do šjutra...

Kmet: (naprasito): Šta, brate, šta tu...? ! S kim ti teraš šalu? ! (ustaje da ode).

Prvi seljak: (hladno): Ništa se ti ne boj, kmete. Ako bude do tebe kakve krivice razdijelićemo je na osam ravni česti, strpati u osam vreća, pa ih onda poslati, što no reko naš lanjski učitelj, pa onih osam ludih kuća u Beograd. Njima ništa, a tebi mlogo pomoženo! Pa zar nije tako, majka mu stara, a žito mu rodilo ko mejane po našim drumovima? !

Kmet: (ljutit, plaća račun i izlazi): Dobra noć!

Svi: Dobra noć, kmete! (Još neki odlaze).

                                                                                                                   Druga pojava

                                                                                            Mehandžija. Prvi seljak. Drugi seljak. Treći seljak.

Treći seljak: (ulazi sav mokar): O, da rđava vremena, braćo moja! (Iz blizine se čuje pesma:

                                   Studena me kiša šiba
                                   Po vas celi dan.
                                   O, primi mev, krčmarice,
                                   U svoj lepi stan! itd.

Zatim pucanj iz revolvera i grmljavina.)

Prvi seljak: (ustaje): Ko je to? Da nije...?

Mehandžija: (prilazi vratima i viče): Ovamo, ovamo! Ovamke je mejana i krčma. Kje te primime...

Prvi seljak: O, da strašna vremena!... Ama, ko bi to mogo biti? ...

Treći seljak: Ne pitajte, braćo! To je nekakav čudnovat čovek. Maloprs se rastadoh š njime.

Drugi seljak: Kako čudnovat?

Treći seljak: Ne pitaj, brate! Za ovaj mesec dana otkad putujem po ovom vašem kraju (ja sam marveni trgovac) zateko sam ga najmanje petnaest puta sad u ovoj sad u onoj mejani. I uvek pije. Pa i ne pije toliko mnogo. Više časti i troši za druge nego za se. Čestiti i poštena duša. Ali, vidi se, da ga nekakva golema nesreća tišti i progoni...

Prvi seljak: Zna li se ko je i otkud je? ...

Treći seljak: Podsigurno se ništa ne zna. Neko veli da je moler, neko učitelj, a neko opet kaže da je nekakav veliki učevnjak, pa je malo ko šenuo pameću od velike nauke, te se krenuo niz drumove... Ko će znati šta je! Ja samo znam da je nesretan i da ga nešto teško boli i grize.

Mehandžija: Evo gu ide... ovamo kje.

Prvi seljak: (trećem seljaku): A znaš li kako mu je ime?

Treći seljak: Ne znam. Pito sam ga, a on kaže: "Moje je ime Beda i Nevolja". (Opet grmljavina, sevanje i pesma).

Svi: (zadrhću i poblede): O da strašna vremena!

                                                                                                                   Treća pojava

                                                                                            Pređašnji i Đura Jakšić.

Đura: (ulazi i zastajkuje na vratima. Sumoran je, bled, ispijen, sav mokar, razbarušene kose, sa natrag nabačenim šeširom. Grmljavina, sevanje i vihor):

                                   Čujete l vihor kako govori?
                                   Trese se stena, krše borovi,
                                   A u oblaku ječe gromovi
                                   Ko buntovnika besni zborovi!

(Puca iz revolvera u noć i kroz vrata). Toči mejandžijo! Toči i meni i svima nek piju! (Seda na klupu i ražalosti se). Koliko miliona očiju gleda i svetli na ovom belom svetu; koliko miliona srca ljubi i čezne pod ovim visokim nebom; koliko miliona i miliona ruku miluje na ovoj prostranoj zemlji, a mene sve silno mrzi i nemilostivo progoni! Nijedno oko ne gleda me toplo, nijedno srce ne kuca za mnom iskreno i žarko, nijedna ruka ne miluje me nežno... Sudbino moja (uzdahne) sudbino, kako si gorka, bedna i čemerna: ni vedra, svetla dana, ni mirne, spokojne noći!

Prvi seljak: (vrti glavom): Uistinu, čudnovat čovjek!

Drugi seljak: Nešto mlogo žalostan...

Mehandžija: (toči piće): Izvole, gospodine! Pite, brajko, gospodin sve ve časti i plakja...

Đura: (besno): Pijte, ljudi! Ločite! Ločite u slavu sreće moje i mog večitog proganjanja i kinjenja! (Napolju se čuje snažna grmljavina i sevanje prodire kroz odškrinuta vrata). Bedo i nevoljo, večne pratilice moje, dozvolte da ovu čašu ispijem u slavu vašu, zdravlje i dug život vaš! (Ispija čašu, baca je u zid. Čaša se slomije. Čuje se zveket razbijenog stakla koje se svetluca prema bledoj, skromačnoj svetlosti).

Drugi seljak: O, da straovite grmljavine!

Prvi seljak: I strašna čovjeka.

Đura: (pada u zanos): Pijte, ljudi! Ločite u slavu mog bednog srca, koje, kad ljubi, snažnije i silnije ljubi nego celi svet, kad mrzi, snažnije i silnije mrzi nego celi svet a kad besni i grmi, podobno je nebeskom gromu. (Napolju puče grom negde u blizini. U isti mah puca Đuro preko ljudi iz revolvera). O, kako me obuzima u ovoj veličanstvenoj, divljačkoj lepoti neizmerno milje; o, kako nešto slatko i toplo struji kroz ovo izmučeno telo i ovu uvređenu, izujedanu dušu! Bedo i nevoljo, večne pratilice moje, dozvolte milostivo, da i ovu čašu ispijem u slavu vašu, zdravlje i dug život (ispija i baca čašu kao pre). Pijte, ljudi! Ločite! Ločite u slavu sreće moje i mog večitog proganjanja i kinjenja. Pijte i ločite sa mnom zajedno!...

Prvi seljak: A ko si ti onako otprilike? Da ti nijesi naš učitelj?

Đura: Jest, ja sam vaš učitelj... Đura Jakšić...

Prvi seljak: (osmehujući se blago): Ne rekoh li kmetu: trideset mejana - trideset dana? E, dobro nam došo, dobri učitelju naš!

Mehandžija: (ponizno): Dobro nam došo, dobri učitelju naš!...

                                                                                                                   Četvrta pojava

                                                                                            Pređašnji i kmet.

Prvi seljak: (izleti pred kmeta koji nosi pismo): Niti šta govori, niti šta pitaj, već reci ovom gospodinu: Dobro nam došo, dobri učitelju naš!

Kmet: (zbunjen, iznenađen, Đuri): Dobro nam došo, dobri učitelju naš!

Prvi seljak: Trideset mejana - trideset dana! Ko da sam gledo u kalendar!

(Zavesa pada).

Napomene

Ova dramska slika prikazivana je u beogradskom Narodnom pozorištu 15. novembra 1904, u okviru obilježavanja 25-godišnjice smrti Đure Jakšića, pod naslovom "Novi učitelj". Ime autorovo bilo je označeno inicijalima P. K. Tekst je tek prije petnaestak godina otkrio Živojin Petrović u arhivi Narodnog pozorišta u Beogradu i objelodanio ga 1966. godine. Na tekstu su izvršene mnoge promjene, što je učinio tadašnji dramaturg pozorišta Milan Grol. Nezadovoljan tim promjenama (između kojih je i naslov, kao i preinačen kraj), Kočić se odrekao tog rukopisa. Petrović ga je, međutim, objavio odstranivši naknadne dramaturgove zahvate, a tako ga je donio i T, Kruševac u Sabranim djelima, 1967. (Ž. Petrović: Jedan zaboravljeni spis. P. Kočić: "Niz drum", Kruševac, Bagdala, 1966, str. 7-9).

Izvori

• Petar Kočić: SABRANA DJELA I-IV, Ars libri • Besjeda • TIA Janus i Projekat Rastko biblioteka srpske kulture na Internetu, april 2002.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Petar Kočić, umro 1916, pre 108 godina.