Ne zavidi, da te čudo ne snađe
(Iz Sarajeva)
Uzrasla su dva bora zelena,
Među njima vita omorika;
To ne bila dva bora zelena,
Ni međ’ njima vita omorika,
Već to bila dva brata rođena: 5
Jakšić Pavle i brat mu Stjepane,
Među njima Jelica sestrica.
Vrlo braća seku milovala,
Od svakud joj milost donosila,
Najposlije nože ovovane, 10
Sve u čisto zlato obljevene.
Niko tome mani ne bijaše,
Osim jedna kuja Pavlovica,
Ona zove svoju jetrvicu,
Jetrvicu, ljubu Stjepanovu: 15
„Jetrvice, po Bogu sestrice!
„Ne znaš kakvo bilje od omraze,
„Da omrazim brata i sestricu?“
Njojzi veli ljuba Stjepanova:
„Čuješ mene, mlada Pavlovice! 20
„I da znadem, ne bih ti kazala,
„Već da znadem cmilje od umilja,
„Jetrvice, to bih ti kazala:
„I mene su braća milovala,
„Od svaklen mi milost donosila." 25
Kad to začu kuja Pavlovica,
Ona smisli, što će da učini,
Te se jednu noćcu podignula,
Kad sve spava kajno i poklano,
Pa ukrade nože zaovine, 30
Ode mlada na rosnu livadu,
Zakla Pavlu sivoga sokola,
Onda ode Pavlu gospodaru:
„Ustan’ Pavle, ne digao glave!
„U z’o čas si seku razbludio, 35
„Srmali joj nože nabavio,
„Zaklala ti sivoga sokola."
Kad to čuo Pavle gospodare,
On otide seki na čardake:
„O Jelice, milosna sestrice! 40
„Jer mi zakla sivoga sokola?
„Šta t’ je bratac na ža’ učinio?“
Seka mu se pravo kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!“ 45
Pavlu žao sivoga sokola,
Još žalije sestrice Jelice,
Sokola joj bratac poklonio.
Nuto kuje mlade Pavlovice ,
I drugu se noćcu podignula, 50
Ia ukrade nože zaovine,
Zakla Pavlu konja u podrumu;
Pa u jutru rano uranila,
Te doziva gospodara svoga:
„Ustan’, Pavle, ne digao glave! 55
„U z’o čas si seku pomilov'o!
„Pokova’ joj nože pozlaćene,
„3aklala ti konja u podrumu."
Kad to čuo Pavle gospodare,
Opet ode seki na čardake, 50
Pa Jelici sestri govoraše:
„Jer Jelice? da od Boga nađeš!
„Bud’ mi zakla sivoga sokola,
„Jer mi zakla konja u podrumu?“
Ljuto ciknu Jelica sestrica: 65
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!
„Ako mi se brate ne vjeruješ,
„Čini sa mnom, šta je tebi drago,
„Ja na tebe zažaliti ne ću.“ 70
Žao Pavlu konja u podrumu,
Još žalije sestrice Jelice,
I to joj je bratac poklonio.
Nuto kuje mlade Pavlovice,
Kad se njojzi ni to ne sviđaše, 75
I treću se noćcu podignula,
Pa ukrade nože zaovine,
Ona ode do bešike zlatne,
Zakla Pavlu dva blizanca sina,
Mila sina svoja i Pavlova; 80
Pa u jutru rano uranila ,
Ode kuja gospodaru svome
I zakuka kajno kukavica:
„Bog t’ ubio, moj Jakšiću Pavle!
„U z’o čas si seku razbludio, 85
„U gore joj nože sakovao,
„Zaklala ti dva blizanca sina.“
Kad to čuo Pavle gospodare,
Skoči junak ko da se pomami,
I on ode seki na čardake; 90
„Sejo moja, da od Boga nađeš!
„Šta su t’ na ža’ braća učinila?
„Bud’ mi zakla sivoga sokola,
„Bud’ mi zakla konja od mejdana,
„Što mi zakla dva blizanca sina? 95
Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!
„Ako mi se, brate, ne vjeruješ,
„Uzmi moje srmali noževe, 100
„Te obiđi jesu li krvavi?"
Uze Pavle srmali noževe,
Ali noži jadni i krvavi!
Kad to viđe Jelica đevojka,
Ciknu jadna, kao ljuta guja: 105
„Ah! nevjere, moj brate rođeni!
„Al’ se više ne pomaže kleti,
„Već me uzmi za bijelu ruku,
„Vodi mene u polje široko,
„I povedi dva konja viteza, 110
„Priveži me konjma za repove,
„Raskini me na četiri strane,
„Viđećeš mi i pravdu i krivdu,
„E da Bog da, moj brate rođeni,
„Ako bila kriva duša moja, 115
„Kud se moja krvca prosipala,
„Onuda se zemlja provalila;
„Đe komadi t’jela otpadali,
„Studeno se stvorilo kamenje;
„Kud se moje kose prosipale, 120
„Tud se ljute guje prosipale,
„Pobjegnule zmije pod kamenje:
„Ako l’ moja prava duša bila,
„Kudgod kapca krvi pokapala,
„Rumena se ruža procvatila; 125
„Đe moj trupak t’jela otpanuo,
„Bijela se crkva satvorila;
„Đe se moje kose prosipale,
„Crkvena se mreža sapletala."
Žao Pavlu sestrice Jelice, 130
Žalije mu dva blizanca sina;
Sve bi Pavle sestri poklonio,
Al’ ne može dva blizanca sina;
Ne šće kletve više ni slušati ,
Već je uze za bijelu ruku, 135
Odvede je u polje široko,
Raskide je konjma na repove.
Đe je kaplja njene krvi pala,
Rascvati se rumena ružica;
Đe je ona sama sobom pala, 140
Oko nje se crkva sagradila;
Kud se ruse kose prosipaše,
Crkvene se mreže popletoše.
Malo vr’jeme za tim postajalo,
Malo vr'jeme godinica dana, 145
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godinica,
Od kosti joj meso otpadaše,
Kroz kosti joj trava pronicaše,
U travi se ljute zmije legu, 150
Krvcu pile, pod rebra se krile,
U srcu joj zimu zimovale,
A u kosi ljeto ljetovale.
Tad joj veli Pavle gospodare:
„Što uradi? vjerna ljubo moja! 155
„Od Jelnce, mile seke moje?
„Ti omrazi sa mnom sestru milu
„Pravednu je jesam umorio,
„Pa na tebi čudo se ukaza."
Ljuto mu se ona kunijaše: 160
„Nisam, Pavle, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!
„Ako mi se kletvi ne vjeruješ,
„Izvedi me u polje široko,
„Raztrgni me konjma na repove." 165
Žao Pavlu Jelice sestrice,
Još žalije vijernice ljube,
Ništa njojzi učinig ne šćede;
Al’ joj muke jadnoj dodijale,
Pa doziva Pavla gospodara: 170
„O moj Pavle, mio gospodare!
„Ljuto su mi muke dotužile!
„Vodi mene zaovinoj crkvi,
„Da zaištem od nje oproštenje,
„Ne bi li me crkva oprostila, 175
„Ne bi li se s dušom rastavila
Metnu Pavle ljubu u kočije,
Pa je vodi zaovinoj crvvi,
Ona bliže, a sve crkva dalje,
Crkvena se zatvoriše vrata, 180
Dok iz crkve nešto progovara:
„Ajd’ otalen, božja otpadnice.
„Ti si seku braći omrazila,
„Pa je pravu braća umoriše"
Kad to čula mlada Pavlovica, 185
Govorila Pavlu gospodaru:
„Ti zastavi od zlata kočije,
„Odriješi dva konja viteza,
„Raskini me konjma na repove,
„Da mi vidiš i pravdu i krivdu.“ 190
Uze Pavle svoju vjernu ljubu ,
Izvede je na polje široko,
Raskide je konjma na repove:
Kud se njena krvca prolivaše,
Onuda se zemlja prolamaše: 195
Kud se njene kose prosipahu
Progmilješe zmije i jakrepi;
Đe je trupak t’jela otpanuo,
Studeno se kamenje stvaraše,
Pod kamenje podviru se zmije. 200
Dokle nešto iz crkve podviknu:
„Stan’te, konji, vi se skamenili!
„Ne vucite prokletoga t’jela,
„Da u beznu polje ne propada."
Staše konji n skameniše se, 205
Dok se polje pod njima provali,
Otvori se zeleno jezero;
Dok popliva soko po jezeru,
Pod grlom mu noži Jeličnni,
Pri nožima ruka Pavlovice, 210
Ljuto soko po jezeru pišti!
Dok popliva konjic po jezeru,
Pod grlom mu noži Jeličini,
Pri nožima ruka Pavlovice,
Ljuto konjic po jezeru vrišti! 215
Dok popliva od zlata kol’jevka,
U kol'jevci dva blizanca sina,
Tetkini im pod grocem noži,
Pri nožima ruka Pavlovice,
Ljuto đeca po jezeru pište! 220
