Nećeš, lijo, što si htela!

Nećeš, lijo, što si htela! Pisac: Jovan Jovanović Zmaj

Dve su patke živovale
na obali nekog rita,
gde je nikla razna trska,
krasan rogoz, vita sita.
Tu je njima dobro bilo,
imale su, barem, mira;
niko nije dolazio
da im smeta, da ih dira.

Povetarac ćarkao je
svojim mekim dahom tihim,
žabe su im kreketale,
a komarci pevali im.
Letele su kud im volja,
uvek skupa, nerazdvojno, -
jednom reči: živele su
skromno, ali zadovoljno.

Ne beše im dugo vreme,
torokat' su mnogo znale, -
pa se tako jednog dana
oko nečeg sporečkale.
Jedna patka drugoj reče:
"Bež' od mene, ti si luda!"
Tu uvredu druga patka
nije mogla da proguta,
pa razmahnu oba krila,
a kljun spreman da ubode.

To spazila teta-lija,
pa joj viknu: "Tako, rode!
Udri samo, ti si jača,
nemoj čekat' psovke nove,
ne daj nikad lošem na se,
ne daj da te ludom zove!"
Dotrčala lija bliže
da se bitkom njinom sladi,
a u sebi hulja misli:
"Biće ćara mojoj gladi!"

Al' patke su mudre bile,
zglednuše se pomirljivo,
pa govore dušmaninu:
"Pravila si račun krivo.
Ne treba nam tvog saveta,
razumemo želje tvoje;
ako smo se sporečkale,
mi smo zato ipak svoje.
Što je bilo, sad je prošlo,
mi praštamo jedna drugoj;
a ti traži luđe stvore
pa se njinim mesom ugoj!"

I poskoči jedna patka
pa u vodu bućnu čila,
a druga je istog trena
u visinu odletila.
Osta lija jadna, gladna,
zabrinuta, nevesela.
A naslov je ove pesme:
Nećeš lijo, što si htela!