Nerečene misli
Bože otaca naših, Gospode dece moje,
Što si me ostavio i u prah sve mi sruši?
Zvonici moji mrtve mesto časova broje,
I pred oltarom tvojim moja se jetra puši.
Gradovi moji leže kô razvaline stare,
Žitnice moje pustoš, a dvorce sumor krasi,
Dželati drumom blatnim spaljuju i krstare,
U zatrvenom kutu sveti se plamen gasi.
Bože otaca naših, vidiš li moje kćeri?
Najslađe to je voće i cvet za gozbe gnusne.
Ako sam grešan, njinom čednošću greh ne peri;
Već okuži im nedra, već razgubaj im usne,
Unakazi ih, Tvorče, da njina tela mlečna
Za vino mog krvnika ne budu bistra kupa.
Aveti neka budu i čudovišta rečna,
Na jedan kikot njihov, da vrag moj kose čupa.
Nevinoj deci ne daj, da očaj krv im mori,
Utrobu majke svoje i dan svoj da prokunu.
Milošću snova noćnih teški im dan odmori.
Ne daj, da na krv oca, na kosti braće, pljunu.
Ne daj, da ostarina sina se svog odriče,
Veru u porod zgazi, uzdanje da pogrebe!
Čovek je za me mrtav, demon me k sebi viče;
Daj mi, sred bola moga, da verujem u Tebe!
1916
