Nemanja/20

Nemanja
Pisac: Jovan Subotić
ČETVRTI PRIZOR

ČETVRTI PRIZOR
Nemanja uđe i pokloni se.
Kralj primi ga hladno i ne ustane.

NEMANjA:
Svetli kralju, ti si me pozvao,
I evo sam tebi pohitao,
Da ti kažem, da mi kruna tvoja,
Kao dični nakit naše kuće,
I od samog života j’ milija. —
KRALj (pogleda u Vladimira):
To verujem i da mi ne kažeš.
NEMANjA:
I da ću te rado poslušati,
Kad god meni štogod zapovediš,
Što će ove reči posvedočit’.
KRALj (neugodno):
Pozv’o sam te, jer sam im’o zašto,
A što s’ doš’o, dobro si činio,
Drugčije bi ružnije izpalo.
NEMANjA (pogleda u kralja i kneza Vladimira):
Tvoje pismo tako ne govori.
KRALj:
Svako pismo dva imade smisla,
Jedno misli, koji pismo piše,
Drugo, kome dođe, da ga čita.
NEMANjA:
A odkad je i međ braćom tako?
KRALj:
Odkad braća postaše zlotvori.
NEMANjA (ozbiljno):
Ja sam drž’o, da smo prava braća,
A ti, vidim, drugačije sudiš.
KRALj:
Kad ja reknem ’vako, a ti ’nako,
Koje treba od tog dva da stoji?
NEMANjA:
U Dukli je, što ti reče, sveto.
KRALj:
A u Rasi? Tamo je drugčije?
NEMANjA (za sebe):
Oporčiću, u z’o čas pogodi!
KRALj:
U Rasi se za kralja i ne zna!
NEMANjA (tiho, ali odvažno):
Svetli kralju, zašto si me zvao,
To je tebi najbolje poznato,
I kad pismo t’ dva smisla imade,
Iz tvoih ću usta pravi čuti,
Ako nađeš za dobro kazat’ ga.
A ja sam ti u Duklu došao,
Da s’ poklonim sjajnom kraljevstvu ti,
Da posetim brata rođenoga,
Da se svojski s svojim razgovorim,
Da vidimo, šta nam činit’ valja,
Da budemo u svetu čuveni,
Kud ti pođeš, da za tobom idem,
Gde uztreba, da mi pomoć dadeš,
Pa da stara kuća procveta nam,
Da nam ime novom slavom sijne,
Da mi staro blago umnožimo,
Da mi staru silu udvojimo,
Pa da nam se u svetu klanjaju,
A da tuđe sluge ne budemo.
KRALj:
Lepo zboriš, al’ dobro ne radiš.
NEMANjA:
Kaži delo reči mi protivno.
KRALj:
A da zašto ono rat vodismo?
NEMANjA:
Veliku bi m’ ljubav učinio,
Kad bi uzrok hteo mi kazati,
Što udari na mene s oružjem,
Kad poiskah svoje od tuđina.
KRALj:
Kako možeš za svoje držati,
Što je meni od otca ostalo?
NEMANjA:
U tuđijem bilo je rukama,
A ti nehte za se iskati ga.
A kad nećeš ti dobro otčino,
Valjda j’ preče meni neg tuđinu.
Pa što nisi barem pustio me,
Da ja uzmem s pomoću božijom,
Što se tebi iskati nehtede.
Kod mene bi uvgek tvoje bilo,
A sad nije ni moje ni tvoje,
Već ga vrazi drže, pa se smeju.
KRALj:
Što god radim, radim iz uzroka
I sad tebi samo ovo kažem:
Ti bi možda štogod i dobio.
Al’ bi svoju kuću iskopao,
A ja sam ti samo na pu g stao,
Da ne baciš svoje u nesreću.
Al’ tako je, i tako će biti,
Dok god mlađi neštuje starijeg,
Već za svojom samo ide glavom.
A moja je sveta dužnost bila
Sve učinit’, i odsad činiti,
Da sačuvam, što mi otac dade,
Ko ne sluša, toga da nakažem,
Što nevalja, ono da pokvarim.
NEMANjA:
Neka bude, kao što govoriš,
Pa baš zato i jesam došao ,
Da s’ čujemo, da s’ dogovorimo,
Pa po tome složno da radimo.
Da zlo mislim, nebih ti došao.
KRALj:
A jesi li onda pitao me,
Kad si caru iš’o u Bugarsku?
Šta s’ tražio po bijelu Nišu?
Kakve s’ im’o s carem dogovore?
Zašto ti je dao Glubočicu?
Kad ja s Grci mir i ljubov tražim,
Onda na njih s oružjem udaraš,
A kad ja, kralj tvoj i glava tvoja,
Od njih hoću pravdu da potražim,
I da uzmem, što je naše bilo,
Onda ti se s njima prijateljiš ,
Tražiš sane i primaš darove.
NEMANjA:
Šta ja znam, šta misliš, kad ne kažeš.
S kim ti s jednog stola ješ i piješ,
S tim zar i ja mogu se sastati,
Da s’ ne rekne, da sam ti protivnik.
A što meni dade Glubočicu,
On je dao, a ja sam primio,
Ne imadoh uzroka odbiti,
Nig’ šta iska, nit’ mu šta obrekoh.
Pa sad, ako meni neveruješ,
Hajde diži vojsku, da od cara
Poištemo, što je naše bilo.
Ja sam gotov ovaj čas krenuti,
I udarit’, kud udarit’ kažeš.
KRALj:
S takim drugom tako što početi,
Dobro najpre valja promislit’ se.
NEMANjA:
Bez vere se ljudi ne složiše.
Što ti kažem, sveta je istina,
I hoću je krvlju posvedočit’!
Ali valja da m’ i ti veruješ,
I da svašta u zlo ne uzimaš.
KRALj:
Pa što zidaš one mnoge crkve ?
I od kud ti, da ih zidat’ možeš?
NEMANjA (krsti se):
Jošt' to nečuh, da se u zlo niše,
Kad ko Bogu svete crkve gradi!
Grad’te i vi, eto smo načisto.
A ako je zlo, što tako radim,
Na moju će grijeh pasti dušu,
A vaša će svijetla ostati.
Ia što da vam to nije po volji?
KRALj:
A odkud ti blago, te ih zidaš?
Kaži i to, nemoj prećutkivat’.
NEMANjA:
Ta ja nisam nrosjačko koleno.
Od otca mi lepa zemlja osta,
Koje čuvaj, koje što privredi,
A i narod hoće da pomogne,
Gora daje kreča dovoljane,
A kamenje božja pruža ruka,
Pa eto ti, odkud zidam crkve.
Pokušajte , pa ćete viditi,
Da istinu čistu vama kažem.
KRALj:
Nisam tebi ovo govorio,
Da se pereš, il’ da s’ izpričavaš,
Već sam samo zato spomenuo,
Da osnove moga čuješ suda.
Tvoja dela pod moj sud spadaju,
I pravo mi po Bogu pristoji,
Odobrit’ ih, ili osuditi,
Kako m’ pamet i savest donosi.
Za to, što si do danas činio,
Nećeš više u Rašku vratit’ se,
Već ostaješ ovde u zatoču.
NEMANjA (mirno):
Tako mora da je božja volja,
I ja joj se nokorno poklaljam.
Da Bog nehte, da mi tako bude,
Nebih vama ovamo došao.
Bilo j’ mudrih i u Rassi ljudi,
Koji m’ amo ne ići rekoše;
Al’ kad božja volja što odredi,
Tu razlozi ljudski ne pomažu.
Ali čuj me, kralju Radoslave,
Nisi danas na pravome putu!
Ko nevinog brata osuđuje,
Ruku božju od sebe odbija,
A kog božja desnica ne drži,
Pašće, kralju, održat’ se neće.
Ti me držiš za dušmana svoga,
Al’ zla t’ nikad nisam poželio;
Moj je život u tvojim rukama,
Možeš činit’ s njime što ti drago:
Al’ kad na sud strašni iziđemo,
Ove moje reči saprećete.
Jošt' i ovo imam ti kazati,
Pa me onda šalji, kuda hoćeš.
Žao mi je, i srdce me boli,
Što ćeš svoje ime da ubiješ:
Ti bi mog’o u spomenu ljudskom
Zlatni slovi ime nanisati,
Al’ ti ruke neke uze speše,
A neumem, da ih se oprostiš.
Ja ću sutra živit’ il’ ne živit’,
Ali pamti, što ti sad govorim:
Od Grka se ničemu ne nadaj,
Uzeše nam često, što imasmo,
A nikad nam ništa ne dadoše,
Pa ni sad nam ništa dati neće.
Zato nemoj slepo držat’ ih se,
Već u svoju sablju pouzdaj se.
KRALj:
U tamnici imaćeš vremena,
Jošt i lepše riječi slagati.
(Zazvoni.)
NEMANjA:
Bog i sužnog u tamnici čuva,
Za zla dela s prestola obara.
Kako radiš, tako će ti biti,
Ti svog ubi, a tuđin će tebe!
DVORANIN (uđe).
KRALj (dvoraninu):
Ti ćeš sablju od kneza uzeti.
(Nemanji.)
A ti, kneže, sužnikom postaješ.
(Ode.)
KNEZ VLADIMIR (Nemanji):
Najmudriji mudrijega nađe.
(Ode za kraljem.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.