Neimenovana pesma Alekse Šantića 5
Ja mišljah da je, u dnu duše moje,
Preminô davno svaki spomen na te,
Na tvoju baštu, na guste granate,
I ruže što ti pod prozorom stoje;
I da te mrzim silno i beskrajno
Za ljute rane što ih srcu zada,
Da nikad neću pun suza i jada
Pred tvojim likom uzdahnuti tajno.
Al' kad me usud dovede da s drugom
Besvesno panem u ljubavne mreže,
Ah, moje srce oštro gvožđe reže,
I tada poznah, sa bolom i tugom,
Kako sam jadan i kako te volim.
Pa sklapam ruke i za te se molim.