NEVERNOJ SREĆI
Neverna srećo minuvših dana,
Na mome srcu mrakom crtana
S belegom groznom tvog biča kruta —
Odlazi, želim ti večnoga puta!
Pospešni vetri neka te nose,
Neka te lome, neka te kose!
U tesnoj sobi srceta moga
Dosta je bilo tereta tvoga:
Ta čim se prospu po njemu zraci —
Tvoji ih hladni satrše mraci,
I svaki cvetak radosti moje
Ven’o je pod snegom studeni tvoje.
Ja sam se s tobom i mirit’ hteo,
Plašt sam ti dav’o, svetao, beo,
Od bujnih žica pesme i vina,
Ubavih nadeđa i milina,
A iskah od tebe žrtvicu: samo
Izbliže, seko, da se poznamo.
Al’ ti si holo dizala glavu,
Sipljuć’ mi suze po oku plavu,
Pećine kao ledene, mračne
Htede mi razbit, grudi junačne,
I srušit’ mrtav, ukočen stas
U groba tesna ledeni jaz.
No, hvala zgodi lepa slučaja,
Rasprešte s’ tvoja paklena graja,
I na bedemu, što joj se sruši,
Nova života plamen se puši,
Bacajuć’ tanad sklupčenog dima,
Namenjen tebi i njima svima!
Odlazi, juri, crna aveti!
Otok ti buj’o na kobnoj peti!
Skrhala s’ živost kroka ti laka!
A ja ti hromoj ne dadoh štaka,
Kad ti se prohte zlosrećnoj ćudi
Stanište tražit’ u moji grudi.
U mesto tebe — ljubavi krasne
Sijnuše dušom svećice jasne;
I sad sam vedar, i sad sam lak,
Pa ljubim nebo, pa gutam zrak;
Na usti buja pesama cvet —
Prosiplju miris na ceo svet.
