Na parastosu Vuka St. Karadžića
| Na parastosu Vuka St. Karadžića Pisac: Laza Kostić |
Vuka St. Karadžića
Parastos opet: vera, ljubav, smrt
Od neko doba vile srpske glas
parastosa se ne naparasi.
Parastos Vuku, umro nam je Vuk.
Pa šta? pa ko je samrtnik nam taj!
Je l' ono čelo bledo, brižano,
borovito što borački mu um
u bledilu sad krije večitom?
Na stolu nove srpske prosvete
u pročelju je čelo bilo to,
al' još to čelo, još to nije Vuk.
Il' usta ona možda medena
što toliki ispričaše nam plam?
Kroz usta ta je prošô poljubac
što stare svoje njime celuje
poštovalački mladi naraštaj;
al' još ta usta, još to nije Vuk.
Il' onaj valjda štakolazni krok,
života radna verni pratilac?
Zeleno drvo štaka nam je ta,
javorika iz njega proklija,
pramaletnje nam pesme hraneć gud.
Upisaće se na drvetu tom:
Ko za svog veka ne posrnu hrom,
pohramaće za njime vekovi.
Vekovito je drvo štaka ta,
al' još to drvo, još to nije Vuk.
Sasvim je Drugi, drugi to je Vuk;
al' o tom Vuku što ga mislim ja
ne priliči mi ovde pričati,
jer Vuk je taj, taj pokojnik je živ,
a živima parastos ne biva.
Da, još je živ! U grudma nam je živ,
iz reči naših i on govori,
uz pesme naše pripev nam je on;
i da mu nije duha med nama,
pomolili bi molitvom se tom
pokojnih duša caru zadušnom
nek volan primi našu starinu,
nek daruje predusretan mu dar,
od nebeskoga gusle javora.
I sasluša l' nas tako Gospod Bog,
ponestaće iz raja javora,
potesaće ga dusi na gusle,
za tili časak srpski biće raj!
Al' kakve smo na zemlji srećice,
oteće nam još i taj zavičaj.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|