Na groblju (Jovan Jovanović Zmaj)
| Na groblju Pisac: Jovan Jovanović Zmaj |
Grobar je kopô grob
— Obiknut njemu râd —
Tri lakta uzduž dosta,
U šir ni puna dva.
„Što dublje, to je bolje“,
Pomišlja kopač star
Tarući s čela znoj;
A onaj pramen magle,
Što mu s’ nad glavom vije,
Iz lule mu je dim.
Kad je već na dnu bio,
Desnicom pipa špag,
Pogače komad nalazi,
U meden jede kus.
Bilo mu dovoljane
Za slaba tela glad, —
Al’ već mu valja ići,
Palo mu na um sad
Da golubove svoje
Nije nahranio.
- *
Ne prođe dugo, mnogo,
Al’ evo grobu gost:
Četiri mlada đaka
Doneše malen lȅs.
Za lȅsom kuka majka:
„Ta dete j’ — zar u grob?
A ja zar još da živim
Bez sina jedina?“
Što mora biti, mora:
Spuštaju u grob lȅs, —
To majka gleda, vidi
Svojima očima,
I kose svoje čupa
Nesrećna, očajna.
Spuštaju njeno čedo,
Još ga ne spustiše,
Al’ gle: iz crna groba
Beo golub izleti!
Poleti u vis pravo, —
Majka se prekrsti,
Ne gleda više dole
Već gore u nebo.
Dotle su humku digli,
Zaboli krstaču,
I novi stanak čedu
Cvećem pokrovili.
Prilaze stari, mladi
Da humku poljube
I majka j’ ljubi mirno —
Hvala ti, golube!
»Vijenac« 1887.
|