Na badnji dan/31

POJAVA JEDANAESTA

►

POJAVA JEDANAESTA
UDOVICA, VELjKO, MARIJA i pređašnji.

VELjKO:
Ali, mati, ja sam jako sanjiv!
UDOVICA:
Ćuti, dete moje!
SVETOZAR:
Dete ima pravo, pustite ga da spava.
UDOVICA:
Zahvaljujem, gospodine. Ja sam izveštena o svemu, te dobro znam, da pod ovim krovom nema za nas opstanka. Blagodarim na dosadanjoj ljubavi i zbogom!
MARIJA:
Zbogom, gospodine!
VELjKO:
Dragi, gospodine, ne daj im da idu!
SVETOZAR:
Stanite, gospo! Još jednu reč samo!
UDOVICA:
Oprostite!
SVETOZAR:
Ja sam vas danas isterao iz vašega stana i bacio na ulicu! Vi ne znate kuda ćete. Ostali ste siroti bez pomoći i prijatelja. No još sve to nije sramota, jer je vaše ime pošteno i neukaljano.
UDOVICA:
To jeste gospodine, — i to je ponos moj!
SVETOZAR:
E dobro, — ja ne samo da sam vam sirotinju vašu uvećao, već sam i vaše pošteno ime u sumnju doveo.
UDOVICA:
Kako to, gospodine?
SVETOZAR:
Kad je vaša kći htela da vas probudi, ja sam je zadržavao, a ona otimajući se, vikala je upomoć, tako, daje policija dotrčala.
UDOVICA:
Ponda, gospodine?
SVETOZAR:
Kad kažem policija, razumem i Njuškala, a to će vam poznato biti, da je to najveći spletkaroš u celoj varoši!
UDOVICA:
Ja vas još ne razumem!
SVETOZAR:
Razumite dakle, da će sutra pucati, da je vaša kći noćaske kod mene u sobi bila!
UDOVICA:
Dobro gospodine, ali tu sam i ja bila.
SVETOZAR:
To vam neće niko verovati, — onaj lopov Njuškalo nije vas vidio!
UDOVICA:
Na taj način to, što smo bili ovde —
SVETOZAR:
Baca senku na vašu kćer, a to je gore od najgore sirotinje.
UDOVICA (uplašeno):
To je strašno, gospodine!
MARIJA (kroz plač):
Gospodine, tome ste sve vi krivi. (Plače.)
VELjKO:
Ti si kriv da plače moja sestra! Na tvoga konja i pajaca, (vrati igračke) meni ne trebaju više!
UDOVICA:
Pravo, dete moje! A sad hajdemo! Zbogom, gospodine! (Pođu.)
SVETOZAR:
Ali molim vas!
MARIJA:
Zbogom, gospodine, ja vam praštam! (Pođe.)
SVETOZAR:
Ali molim vas!
VELjKO:
Zbogom, gospodine, ja te više ne volim! (Pođe.)
SVETOZAR:
Grom i pako, vi ne ćete ići odavde!
UDOVICA:
Gospodine, valjda nas ne ćete silom zadržati.
SVETOZAR:
Bilo silom, bilo ma kako, vi odavde ne ćete otići.
MARIJA:
Gospodine!
SVETOZAR:
Gospođice Marija, vi ste jedna dobra devojka.
MARIJA:
Zahvaljujem na primedbi.
SVETOZAR:
A i ja nisam rđav čovek!
MARIJA:
Ja to nisam rekla!
SVETOZAR:
Al‘ jel‘te da nisam?
MARIJA:
Bože moj, — šta ja znam!
SVETOZAR:
Znate, vi već, samo ne ćete da kažete, jer ste malo tvrdoglavi. Nego čujte, ova se stvar ne sme ovako svršiti. Vaše ime, moje ime, oboje je u opasnooti. Hajd‘ da mi to otklonimo!
MARIJA:
Ako je samo moguće, ja sam za celo gotova.
SVETOZAR:
Moguće je, ali samo jednim načinom.
MARIJA:
I to?
SVETOZAR:
Vi morate biti moja žena!
MARIJA:
Gospodine, to je vrlo neumesna šala!
SVETOZAR:
Ja se nikad ne šalim. Sad recite: hoćete li, ne ćete li?
MARIJA:
Ali gospodine!
SVETOZAR:
Bez ali, — hoćete li, nećete li?
MARIJA (padne mu na grudi):
Vi ste čovek od srca!
UDOVICA:
Ali šta je to?
SVETOZAR:
Ništa mati! Badnji dan mi je doneo jednu malu ženicu!

ZAVESA PADA