Na badnji dan/28

POJAVA OSMA

POJAVA OSMA
NjUŠKALO i pređašnji.

SVETOZAR:
Ko to kuca?
NjUŠKALO (uđe):
U ime zakona pozivam vso da se predate!
SVETOZAR (pusti Mariju):
Šta, vi ste to, gospodine Njuškalo?
NjUŠKALO:
A zar ste vi to gospodine, Vujiću? Oprostite, nisam znao, da ovde sedite, inače se ne bih usudio —-
SVETOZAR (za sebe):
Prokleti lopov, nije znao!
NjUŠKALO:
Znate, gospodine Vujiću, zvanije moje, moj zadatak, da se staram o sigurnosti ove varoši, doveo me je ovamo kad sam čuo vikati za pomoć. Mislio sam —
SVETOZAR:
Dobro, dobro! Sad ste vidili, da ovde nema lopova!
NjUŠKALO (smešeći se):
Vidio sam, da bome, da nema lopova, — osim ako ona dva crna oka nisu lopovi, što umeju čoveku da srce ukradu.
SVETOZAR:
Gospodine, take primedbe zadržite za sebe!
NjUŠKALO:
Razumem gospodine Vujiću, — nisam hteo nikoga uvrediti, — gospođica će već oprostiti mojoj smelosti!
SVETOZAR:
Dosta je, — sada možete ići!
NjUŠKAO:
Razumem, gospodine Vujiću, — idem odmah! — Bože moj kako ste nestrpljivi!
SVETOZAR:
Zar niste čuli!
NjUŠKALO:
Idem već, gospodine Vujiću! — Nemojte samo zaboraviti vrata zabraviti, da vas ne bi još koji organ policije uznemirio!
SVETOZAR:
Ako sada odmah ne odete, onda ću vam ja put pokazati!
NjUŠKALO:
Bože moj! kao da ću izdati tajnu, da gospodin Vujić, koji je poznat kao najsolidniji mlad čovek, ovake posete —
SVETOZAR:
Grom i pakao, — na polje! (Uhvati ga i gura.)
NjUŠKALO (jednako govori):
Ja nisam taj čovek, koji raznosim novosti po varoši! Ja nisam taj čovek, koji pravim spletke! Ja niaam — (ode.)