Na Kalimegdanu

Na Kalimegdanu Pisac: Branislav Nušić

     Duboka noć. Već i poslednje ljubavne parove najurio čuvar parka i jedino još zrikavci što svojom pesmom izjavljuju jedno drugom ljubav. Jedna bista drema na svome podnožju, uz koje je prislonjen neki osušen venac sa izbledelim i otrcanim trakama. Na jedan mah se bista trže iz dremeža, diže glavu i pogleda put staze kojom se ču neki hod. Ona osluhnu, protrlja oči i zagleda se u mrak.
     Bista: Ko je to?
     Poeta: (Izvukao se na nekakav način iz groba, pa se uputio na Kalimegdan i lunja stazama) Ja!
     Bista: Kako mi izgleda, mi dosta ličimo jedno na drugo.
     Poeta: Odista, odista! A s kim imam čast?
     Bista: Ja sam spomenik poete X.
     Poeta: Tako? Ja sam dakle vaš original, jer ja sam poeta X.
     Bista: Pa zar ste vi živi?
     Poeta: Ja? Bože sačuvaj! A ko je još u Srbiji digao spomenik živome poeti. Nisam živ, ali sam se večeras izvukao iz groba da malo prošetam:. Užasno mi je dugo vreme u grobu. Mali, plesniv grob; znate već kakav mora biti grob koji opština iz priznanja pokloni jednom poeti.
     Bista: No, to mogu misliti!
     Poeta: Dozvolite mi jedno pitanje?
     Bista: Molim.
     Poeta: Kad ste otkriveni?
     Bista: To jest... a, da, razumem. Svečanost otkrivanja, govori, pesme, venci. To je bilo pre dve nedelje, ali sam pre toga čitavu godinu dana bila zamotana u neko platno. Jednako se zakazivala svetkovina otkrivanja pa odlagala i jednako priređivani neki koncerti radi moga otkrića, a za sve to vreme ja sam neprestano sedeo zavijen u platno, Već su deca koja šetaju parkom počela da me se plaše i prozvaše me „čovek u džaku”. Jedva na jedvite jade skidoše mi taj pokrov, a po mome mišljenu nisu me trebali ni pokrivati, jer, kao što vidite, ja nisam u pobedničkom stavu, već na protiv obučen sam vrlo pristojno; imam, vidite, čak i kaput na sebi.
     Poeta: To je ovaj isti redengot u kome su mene sahranili.
     Bista: Tako, e, sad razumem slučaj, koji mi se desio pre dva dana.
     Poeta: Radoznao sam da čujem?
     Bista: Prekjuče, rano izjutra, došao je ovde jedan tuberkulozni krojač sa bocom selterske vode. Stao je preda mnom, zagledao se i jedan osmeh pun pakosti razvukao mu se na ustima. Izgledalo mi je malo čudnovato i odmah mi je palo u oči da on ne gleda mene iz pijeteta što ja predstavljam jednog pokojnog poetu, jer gotovo je počeo da se kezi na mene. Najzad, poče da gunđa nešto i da me psuje, odnosno vas da psuje. Ono što mi je naročito palo u oči, to je da on u stvari nije ni gledao toliko vaš lik, koliko kaput koji je na meni.
     Poeta: Kod njega sam pravio taj kaput.
     Bista: I niste mu ga platili izvesno?
     Poeta: Razume se.
     Bista: Slutio sam odmah to, jer kad je krojač pošao i bacio još jedan besan pogled na ovaj kaput, on je rekao nešto kroz zube što se ni u kom slučaju ne bi moglo protumačiti kao uzvik: „Slava mu!”
     Poeta: I ja mislim.
     Bista: A imate li još kreditora sem tog sa selterskom vodom?
     Poeta: Kako da ne, pa da nije njih ne bi u nas ni bilo literature uopšte. Kreditori su jedine literarne mecene u nas.
     Bista: Ja se nadam da me ostali neće uznemiravati?
     Poeta: Mene u grobu ne uznemiravaju.
     Bista: Podizanje ovoga spomenika vama,mnogo veću, možda pet i šeszt puta veću sumu pretstavlja no što su vaši dugovi. Zar nije bolje bilo da je odbor za podizanje spomenika platio vaše dugove?
     Poeta: I to još za života moga, jer bi mi taj odbor tako produžio život. Poživeo bi bar još dvadeset godina.
     Bista: A jesu li vam veliki dugovi bili?
     Poeta: Devet hiljada dinara.
     Bista: A znate li vi da više nego to koštaju banketi priređivačkog odbora povodom podizanja vašeg spomenika?
     Poeta: To verujem. E, ali šta ćete: da nije tih banketa, ne bi bilo prilike da se proslave pojedini besednici i nazdravljači. Za te ljude iz priređivačkih odbora ima mnogo veću važnost smrt jednog velikog čoveka nego njegov život. Njegov rad pripada svima, celom narodu, a njegova smrt pripada njima, priređivačkom odboru.
     Bista: Predsednik je toga odbora, posle otkrića ovog spomenika, dobio i odlikovanje.
     Poeta: Razume se, dok ja — ja ga nisam dobio.
     Zora već poče da oe nazire, na Sabornoj crkvi sat izbi četiri i po, i poeta se duboko pokloni svojoj bisti pa pođe da pre zore otide — u grob.