Na Davidovcu
Iz »Sloge«
U dolini jednoj rajskoj,
Gde slavujak pesme poji,
Na podnožju brda lepa
Davidovac izvor stoji.
Obgrljen je zelen-granjem,
Što mu gusta hlada daje.
Hej, izvora ovakoga
Oko moje ne poznaje!
A iz njega potok mali
Kroz dolinu pute šara,
Sa šljunčići čisti, lepi,
Tije zbore razgovara.
Pa se s njima ljupko prašta,
Kroz gusto se vijuć' granje, -
Oj, kako je slatko slušat'
Potočića šaputanje!
Koliko sam puta tuda
U debelom, lepom hladu,
Kraj izvora rajevskoga
Odmarao dušu mladu.
A slavuj mi pesme pev'o —
Ta kakvih mi pev'o nije!
Ali jednom — oj, sećam se, -
Ponajlepše pev'o mi je...
Jednog lepog letnjeg dana
Sijalo je sunce sjajno,
A slavuji, pevci divni,
Pevali su pesme bajno.
La'orići tiji, blagi,
Nijali su rosno cveće,
Kroz koje se potok mali
Sa tijani vali šeće.
A u jednom gustom hladu,
Gde s' najvećma grli granje,
Tije zbore zborilo je
Davidovca šaputanje.
Ja se tada tude nađoh,
Oj, i moja lepa vila, —
Ta da ima laka krila,
Ravijojli b' druga bila!
Grlio sam moje cveće,
Ljubio sam moju nadu,
Pa sa kakvim veljim žarom,
To poljupci vreli znadu!
A slavuj nam pesme pev'o
Kroz brestovo gusto granje,
Sa umilnom pesmom svojom
Sladio nam milovanje.
I dotle sam mlađan sluš'o
Kako slavuj pesme vije,
Al' onako jošte nikad,
Nikad slavuj pev'o nije.
Valjda j' i on osećao
Što i naše duše dvije,
Pa je hteo pesmom bajnom
Osećanja da izlije.
Oj, sećaš se toga dana,
Kažider mi, lepa vilo!
Je l' da j' sreće među nama
I suviše tada bilo!
Još i danas, ka' i prije,
Tamo slavuj pesme vije,
A kroz ono gusto granje
I sad s' čuje šaputanje.
I sad onaj potok mali
Sa srebrni teče vali.
Sve je tamo ka' i prije,
Samo mene s vilom nije...