Na Vračaru (Stevan Lazić)

Na Vračaru Pisac: Stevan Lazić

Na Vračaru

Nadvio se oblak gusti
svu Srbiju da opusti,
i samo se nebo, ljuti

a Srbija – strepi, ćuti.

Na Vračaru vatra gori,
vatra gori, bes se ori,
a Srbin se s dušom bori.
Ko će sili odoleti?
Ko će bole preboleti?
Svetinja se srpska ništi,

u Srbina srce pišti:

„Avaj, srce Obilića!
avaj, snago Kraljevića!
gdje si pusta da u mahu

kraj učiniš ovom strahu?

Višnja silo, tvoja pravda
Srbima je krepka nada,
pusti groma vatrenoga,
smlavi stvora paklenoga,
da pred licem Stvoritelja

ne sažiže Svetitelja!

Tako Srbin sebi zbori,
njega ljuta bolja mori;
vatra gori – Sinan viče:
„Gori, gori, svešteniče!“
to si od nas zaslužio
što si raju prosvetio,
pa na svoga gospodara
smelo diže svog handžara
i za veru voljno gine,
ubojiti kaurine;
još se ne da u sindžire

brani svoje manastire.

A sad srpski sveče Savo,
što si Srbima škole davo,
nema tebi više traga

pašće tvoga roda snaga.

Vatra gori... Sinan viče
„Gori, gori, svešteniče!“
Sava zgori... al Sinanu
u pameti s' vako stvara:
stao Sava sred oltara,
pa Srbima progovara:
„Ne bojte se, deco mila,
što vas kinji vraška sila:
mrtvom telu ko se sveti
tom i prazna senka preti.
Ništave su ljudske strasti
kod Božije večne vlasti.
Ja ostajem u svom rodu
dok vojuje za slobodu,
dok mu crkva srce blaži
dokle duh mu škola snaži,
Produžite moja dela
ma kakva vas beda srela:
to će Srpstvo prosvetiti
pa i mene osvetiti.