Naš patriotizam

NAŠ PATRIOTIZAM Pisac: Dimitrije Tucović

Oni teški dani neizvesnosti, ratnih opasnosti i političkih zapleta, o kojima smo na ovome mestu pre godinu dana govorili, imali su silnog uticaja na političke prilike u zemlji. Tragovi toga uticaja znaju se i sad i osećaju se poglavito u dva pravca: u skretanju ka reakciji unutra a odvođenje narodne pažnje na opasnosti spolja.

Aneksija Bosne i Hercegovine nije, dakle, samo razbila kao gvozdenim maljem najlepše nacionalne nade, već i stvorila ovu današnju stuaciju u kojoj buržoaska klasa, politički grupisana, pošteđena narodnog otpora i stvarne narodne kontrole, najneskrupuloznije nastavlja staru politiku zaduživanja zemlje, snaženja militarizma, povećavanja državnih tereta, sužavanja narodnih sloboda. Namesto iluzije da će „pravedna" Evropa kad-tad popraviti svoju pogrešku, učinjenu na Berlinskom kongresu, došla je mahnita i opasna, do sada najopasnija iluzija o našem skorom oružanom razračunavanju sa Austro-Ugarskom. I dokle se staro i mlado kroz štampu i školu, pobožni narod sa crkvenih predikaonica, kao i vojnici u kasarnama upućuju da nikada ne prestanu misliti na osvetu Bosne, dotle uvek praktična buržoazija žurno nastavlja politiku koja pravce vodi tome da opstanak u Srbiji postaje masama siromašnog naroda sve teži i nesnosniji.

Nikada nije bila veća potreba da se pred poslovima koji se danas puštaju u svet sa etiketom: „za otadžbinu!" zastane malo i razmisli. I kad se veruje da i vladajuće klase žele dobra svojoj otadžbini, ostaje pitanje da ono što može biti veoma korisno za otadžbinu kapitalista i imućne klase nije od najveće štete za masu naroda i radničke klase koja tu živi i radi.

Uprkos tome što je skoro reći sa svih strana davanje na vojsku proglašeno kao jedini spas otadžbine; mi socijaldemokrati smatramo da je to zabluda protiv koje se treba boriti, baš ako se hoće i u interesu otadžbine. Mi tvrdimo da snaženje militarizma i upinjanje da se ima jaka stajaća vojska nije polje na kome će mali narodi izdržati utakmicu i odoleti neprijateljstvu zavojevačkog kapitalizma velikih naroda. Ako do svesti vladajućih klasa teško dopire značaj koji za otpornu sposobnost jednoga naroda ima podizanje materijalnog blagostanja, gajenje kulture i razvijanje političke svesti, ako se ne smeju da uvide velike opasnosti militarizma za ekonomski, kulturni i politički život jednog naroda, što se bar nema na umu go fakat: da Srbija ima dva i po miliona duša a ne dva i po miliona vojnika. Photo: Mark Zibert

Politikom trošenja na vojsku, iako tako životne potrebe naroda ostaju ispodmirene, neće se uspeti da narod sa dva i po miliona duša bude ozbiljna vojnička opasnost za državu koja na milione broji svoje vojnike, ali se neće moći izbeći zaduženje do krvi u žilama. Pod teretom svoga državnog duga, koji je počinjen za pokriće deficita samovoljnih vlada, plaćanje militarističke grandomanije buržoazije, mala i finansijski slaba Srbija učinjena je nesposobnom za normalan razvitak. Ali izgleda da to još nije ništa! Prva reč nacionalne velike vlade bilo je trošenje na vojsku i onoga što je njoj namenjeno i što njoj nije namenjeno, i onoga što se imalo i što se nije imalo, zato je sada i njena najveća briga da zaključi nov, do sada najveći zajam u trenutku kad nailazi na najveće nepoverenje kod svojih zajmodavaca. Prema politici koja, u ime patriotizma i „narodne uzdanice", otima otadžbinu od onih čija u istini treba da je, i predaje u ruke stranih banaka i rentijera koji će u njoj žetve skidati, socijalna demokratija oseća samo jednu dužnoet; da za borbu protiv nje budi što šire mase naroda.

Nimalo nas ne plaši što će patrioti a la Rafailović i komp. prosipati za nama klevete da su socijaldemokrati tuđi atenti i izdajnici otadžbine. Naš patriotizam i nije patriotizam vladajućih klasa, koje hoće i što veću vojsku i što veći zajam za naoružanje, ali ne pristaju da se ti tereti pravedno raspodele prema imućnosti i da se siromašnom delu naroda ne opterećava i ne oduzima ono što mu je za opstanak neophodno potrebno. Zar ne bi bilo patriotski da se oni kojima je otadžbina bila tako naklonjena i dala svega dosta, ostavljajući mase drugih bez najnužnijih sredstava za život, oduže svojoj dragoj otadžbini na taj način što će joj oni dati više da bi bili pošteđeni oni koji nemaju od čega da dadu? Pa ipak, nikome od tih patriota ni na um ne pada da se u korist otadžbine odreknu bar po nekih svojih privilegija. Oni ne osećaju što pod teretom sve većeg duga i sve većeg državnog budžeta ogromne mase naroda gube sve ono što bi ih za ovu otadžbinu vezivalo. Njih ne uznemirava što je Srbija, pored Turske, jedina zemlja u Evropi u kojoj radnička klasa, najkorisniji a najpotišteniji deo naroda, još nema nikakve zakonske zaštite ni osiguranja. Ni njima ni nikome sa njihove strane nije stalo do zavođenja opšteg prava glasa, kojim bi se izjednačili, bar u političkim pravima, svi građani ove „slobodne" otadžbine.

Hvala vam, gospodo patrioti! Vaš i naš patriotizam ne mogu se izmiriti. Sliku vašeg patriotizma viđamo svaki čas na svakoj raskrsnici: tamo stoje ljudi koje ste vi unizili milostinjom i strpali u red bespravnih građana, čim su se, osakaćeni, vratili sa bojišta. I dokle god vi budete stajali na zemljištu da je otadžbina radi toga da plodove rada radnih masa, upropašćenih „gladnom" zaradom i lišenih političkih prava, mogu mirno uživati oni koji u svojim rukama drže kapital i vlast, dotle ćete nas denuncirati kao nepatriote i izdajnike otadžbine i težite svim sredstvima da u očima nesvesnih masa ogadite jedinu partiju koja radi da otadžbina bude zbilja podjednako otadžbina za sve. Mi znamo da vaše ljutnje na naš patriotizam nisu ništa drugo nego strah za privilegije koje uživate, za kapitalistički sistem čijem održanju, na kraju krajeva, i služi vaš patriotizam. I kad socijalna demokratija budi, prosvećuje i organizuje narodne mase za nepomirljivu borbu protiv toga nepravednog, ropskog, klasnog sistema, protiv nje se grupišu, i u Srbiji kao i u celom svetu, sve pristalice današnjeg stanja. Mi se borbe ne plašimo. U borbi nam snaga raste, u neprekidnim naporima za pobedu naše stvari naša je vojska postala danas nepregledna i nepobedna. Po upornosti i izdržljivosti u borbi, po pouzdanosti i hladnokrvnosti sa kojom preseca talase protivničkih napada i plovi svome cilju, proletarijat je najveći entuzijast, fanatik, moralni džin. Ko sa njim ide, ne gubi veru u budućnost. Konačna je pobeda još samo pitanje vremena.

I u trenutku vladavine koalicije, izvršenog grupisanja svih buržoaskih partija koje su se do juče surovo nosile i ružile, pred proletarijatom i masama radnog naroda stoji širom otvoren put kojim treba da pođu. Nema više demokrata i konzervativaca, radikala, naprednjaka i liberala. Tamo buržoazija, ovde proletarijat! — to je situacija. Unatoč grupisanoj buržoaziji istaći grupisani proletarijat — to je cilj. Za socijalnu demokratiju ne sme biti izgubljena nijedna čestica proleterske snage; svakog radnika treba učiniti socijaldemokratom. Agitujmo, propagirajmo, osnažimo organizacije, rasprostirimo našu štampu, jačajmo izvore naše moći, uzdišimo zastaovu naše Partije, osloboditeljke proletarijata i svega čovečanstva.

Izvor: „Sloboda", Narodni socijaldemokratski kalendar za 1910, Beograd, 1909, str. 17-24.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dimitrije Tucović, umro 1914, pre 110 godina.