Nahod Simeon/35
| ◄ 4 | 5. | ► |
5.
Pređašnje, SIMEON, OMAR, SINAN, NIKOLA.
SIMEON: Ja sam tebi obećao suprugu, Sinane. Evo reč moju držim. (Uzme Jamnu za ruku). Primi ovu iz moje ruke i s njom svako blagopolučije! Ona te ljubi. Ne možeš je uzajamno ne ljubiti.
JAMNA (zacrveni i spusti glavu dole).
SIMEON (ih sastavi): Sinane, jesi li zadovoljan?
SINAN: Anđelsko srce, dopusti mi caricu za ovo moliti. (Baci se pred njom na kolena, koja u pređašnjem položeniju stoji). Milostiva carice, ti mi najpre oprosti. Tebe sam nerazumno uvredio.
SIMEON: Verna ljubo, obdari Sinana Jamnom. Naša će biti veća radost i druge usrećene videti.
CARICA (se izvan sebe biti vidi).
SINAN: O, ona me prezire! Ona mi ne može da oprosti. Bori se sa srcem.
SIMEON (ukočenoj Lambri): Šta je carici?
LAMBRA (slegne samo s rameni).
SIMEON: Šta je ovo? (Uhvati caricu za ruku). Zulmo, ljubo, šta je tebi?
CARICA (gleda ga dugo ukočeno): On je, on je! Had i pakao, kud ću sad?
SIMEON: Šta je tebi, Zulmo? Ti drhćeš od mene? Sinane, ustaj! Kakva je promena ovo? Šta je, ljubo, za Boga?
CARICA (pokaže mu pisma): Otkud ovo tebi? Ko ti je dao?
SIMEON (trgne se): Daj to ovamo. To je moje jedno blago.
CARICA: Tvoje je ovo, tvoje?! Kazuj otkud, nesrećniče!
SIMEON: Kad me je moj poočim iz mora izvadio, ovo je kod mene našao. I to mi je dao, da mogu lakše moje roditelje naći.
CARICA: Dakle je moje slutenje istino? Nebo! Ti u moru bio? Nesrećni sine, znaš li šta si učinio? O, zašto mi se jezik ne preseče, da nikad ovu užasnu reč ne iskažem! Gledaj ovde i poznaj svirepu mater svoju!
SIMEON (prepadne se): Ti moja mati — mati i supruga?!
CARICA: Očina i sinovlja supruga, oh!
SIMEON (pođe nekoliko korakljaji natrag): Nahode, Bog te ubio, šta uradi! O, primite me u vaše društvo, tigrovi i beslovesni skotovi! Nisam dostojan, da se čovek nazovem!
CARICA: Ja sam uzrok, ja sam pričina svemu. S mojim užasnim strastma i mene i sina nesrećnim učinih! O, Omare, proklet bio i na ovom i na onom svetu, što mi ljubov odobri!
OMAR: Bože! Moja sovest! Moja stara duša!
SIMEON: Ti mati moja!? Zato sam toliko sveta prošao; zato trpeo i zlopatio — da mater za ženu uzmem! Huj nesreće, huj užasa! Zašto me nije priroda u zmiju pretvorila? Ti mati moja!? Na kakvu sam te moju žalost našao, kad ti pristupiti ne smem; strepim ti ruku celivati, nesrećan na svetu! O, Sinane, zašto ti nisam suprugu ustupio! Gledaj
čudovište i drhći. Sin je mater grlio, kao ljubu grlio, kao tuđinu grlio, ah! — Nikola, i ti ovde? Nemaš li načina, da me u ništa obratiš? Kakve ćeš glase u Hilendar odneti za ljubimog Nahoda?
— Mati moja, jadna mati moja, oprosti mi, oprosti nesrećnome sinu, oprosti! U neznanju sam, bedan, sogrešio — sogrešio, i još oči na tebe podižem, još me zemlja drži?! Zemljo, još me na pleći tvoji
nosiš?! O, primi, primi, primi nesrećni teret, zakopaj me na dno hladnih prsiju tvojih, da se od mene čudovišta ne straše! Nemoj mi kosti izmetati, crna zemljo! Nedostojan sam tebe, no ja za drugu ne
znam: ti si mati moja, ja drugu nemam. Mati, mati, primi ostanke moje, primi! (Probode se mačem). Ha, hladna smrt po žilama mi se prostire. Mati! Nikola, Nikola! (Izdahne).
CARICA: Umire l'? Umire! Oh, čudovište! Gde si sine? (Pogleda u očajaniju oko sebe, potom se približi Nahodu). Umireš — prosti! — Ja ostajem — ostajem ovde — tvoja — tvoja mati, oh! (Onesvešćena posrne na telo, i udari se o mač Simeonov).
LAMBRA: O užasnog časa, i ona umire!
OMAR: Nesrećna Janjo, tvoja sreća s caricom protiče!
SVI (stoje skrušeni u dubokoj tišini, u kojoj i)
(Zavesa padne).
|