Nahod Simeon/16
- 10.
(Gornjica u caričinom dvoru).
Carica, Lambra, malo zatim Omar.
LAMBRA: Carice, ako Boga znaš, prestani!
CARICA: Ah, Lambro, izraženija zakletve, podobna jedovitim zmijama, podižu se i moju sovest napadaju. Ah!
OMAR (stupi).
LAMBRA: Odi, starino, upotrebi sredstva, ne bi li je kako utešio.
CARICA: Ah, Omare, i ti si ovde, od večitog sudije poslat, da mi dela pišeš. Ah, ja sam propala — čuj me! — ja sam propala. Oprosti mi.
OMAR: Šta je to? Kakva promena od otoičašnje tihosti na ovo dviženije! Šta je ovo, Zulmo, ćerko?
CARICA: Ah, Omare, ja sam zakletvu porušila. I kako se užasavam pri ovom pomislu! Ja ljubim, Omare, ja ljubim! I ti se ne trzaš? Opominješ li se otoičašnjih reči, otoičašnjeg obećanja, otoičašnje zakletve? Ja sam je sama porušila, bez svake sovesti porušila. Ah, ja ljubim!
OMAR: I ljubov te tako uznemirava, dete moje; ljubov, što bi trebalo da tiho kroz tvoje žile teče; ljubov tebe tako uznemirava?! Dođi k sebi. Ti nisi nikakav porok učinila.
CARICA: Nisam učinila?! Gde je moja zakletva? Zar da je tako poročnom zgazim nogom? Ja ljubim, Omare, i ljubim — nemoj se zgaditi! — ljubim onog stranoga, koji je došao mene za pomoć moliti. Kakva pužljivost! Tek što sam ga smotrila, sva mi se krv uzmuti, čuvstva me napuste, i ja ostanem sasvim u naručju svirepe ljubovi. Njegovo mi se čelo najmilje učini, njegov mi se oblik učini, koga ja odavno tražim. Šta sam mu govorila, ne znam; kako sam ga od sebe otpustila, ne znam. To znam: da sam se izdala; to znam: da sam mu dala poznati da ga ljubim, — Omare — da stranoga ljubim!
OMAR: Emarovog druga? I ti se te ljubovi ustručavaš, dete moje?! Može li što blagorodnije biti, nego dari, koje ovaj mladić pritežava?
CARICA: Ah, ti mu pomažeš, Omare. Možeš li tako svirep biti svrh mene? Na što mi je on? Ja sam, nesrećom mojom, carica. Može li on na prestol stupiti? Ne, ne može. I ja sam na svaku ruku propala.
OMAR: Čuj, Zulmo, dete moje. Ako misliš da i moja reč štogod u narodnom saboru vredi, to uverena budi, da ću toga stranog na prestol popeti, čim tvoj suprug bude. To ti se ovom sedom bradom i višnjim Bogom, koji pravdu ljubi, zaklinjem. Niko mi ne može u tom protivostati.
CARICA: I ti mi ljubov odobravaš, svirepi, čim me ubiti gledaš?! Zar se ne sećaš onih muka, koje ću podneti, ako protiv sovesti što učinim? Zar su ti tako zakoni pravde nepoznati? Jest, oni su tebi nepoznati. Omare, Omare, ti si ostario, vid si izgubio, i ne možeš tako očima da dopreš, kao što ja mogu. kako se mome vzoru sovest predstavlja: sva izgrebena i isprebijana, s razdrljenim grudma i raspletenom kosom, jauče, do Boga se čuje, i mene, njenu mučitelnicu, proklinje, koja je trostrukim bičem šibam! Sad mogu li još delo produžavati, mogu li je, bednu, mučiti bez nikakvog sožalenija? O, Omare, Omare, kakvo se besnilo u mojim prsima zaleglo! Ah, ja sam svirepa, ja sam svirepa!
OMAR: Carice, carice! Hoćeš ti više da znaš, mlado dete, od mene starca, koji sam osamdeset proleća preživeo, i koji sam vek proveo zakon i volju Božju ispitujući! Ne možeš sebi da uliješ u glavu da ljubov kod tebe nije zabranjena, i da je tvoja zakletva razrešena. Šta si se ti, mlada, i u onakom očajaniju, i zaveštati mogla? Ti niti si se kadra zakleti, ni zakletvu porušiti.
CARICA: Ah, to su reči, da bi samo moju sovest utišale. No ja ih, nesrećna, primiti ne mogu.
OMAR: Ti mojim rečma ne veruješ?
CARICA: Ah, one iz istočnika dobrote izviru. Ja sam nesrećna.
OMAR:Omar. Čuj, carice, moju poslednju reč: Ceo ovaj porok ja na moju staru dušu uzimam. Evo ovde se toržestvenom zakletvom zaveštavam.
CARICA: Ja drhćem, Omare.
OMAR: Ja ne drhćem, jer znam šta je drhtati; nego ti otečeski sovetujem: prioni ljubovi, primi supruga, kog je tvoje srce izabralo. Ti ćeš srećna, — na moju dušu! — biti, samo primi ljubov.
CARICA: Ah, kako ću zmiju zagrliti, koja me je već smrtno ranila?! Ja nesrećna!
OMAR: Primi ljubov, kad ti starac iskusan sovetuje, koji Bogu i proroku služi. Primi ljubov: Ti ćeš srećna biti!
CARICA (zagrli ga): Omare, slatki Omare! Ako me prevariš? Ako me nesrećnom učiniš? Ja primam — čujte svi, koji ste ovde! — ja uzimam sebi supruga.
OMAR: Ti primaš moj sovet, čedo moje. Nek te Bog blagoslovi!
LAMBRA: Srećna budi, naša mila carice!
(Zavesa padne).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|