Nahod Simeon/14
- 8.
ROBINjE dotrče.
LAMBRA: Šta je to?
JAMNA: Milostivi Bože!
CARICA (padne u njina naručja): Evo me, ah! Gde ste? Zašto me upustiste?
JAMNA: Mi smo na tvoju zapovest izišle.
LAMBRA: Šta ti se priključilo? Gde je taj strani?
CARICA (sakrije lice u njina nedra): Ah, Lambro, ja njega ljubim, ah, pakleno ga ljubim! 0, plačite sa mnom, učasnice moje skorbi; oplakujte neščastije vaše hudne gospođe.
LAMBRA: Mila naša carice, ljubov . . .
CARICA: Ah, ti ne plačeš, Lambro. Gledaj tvoju caricu, kako je strasti razdiru. Ti si kamenog srca. Ti, Jamno, ti si mekanih prsiju, ti plači sa mnom. Ah, i ti ne plačeš, tvoju caricu ne oplakivaš! Idite, svirepe, besnim zverovma, da vam suza pozajme. Gledajte me dobro; Zulma je pred vama, Zulma se pred vama muči i u mukama izdiše.
LAMBRA (sa suzama): Ah, slatka carice, kad ću te u tihom čuvstvu zanešenu videti? Kad će nas sunce obasjati, da se radosti, kao i drugi, naslađujemo?
CARICA: Ti plačeš, Lambro? O, zašto plačeš? Zašto me ne proklinješ; zašto me na zakletvu ne opominješ; zašto ne moliš grob da me, bednu, primi? Gde si, grome iz vedra neba? Udri, ubi nesrećnu. Šibaj je munjoplamenim tvojim bičem! — No vas nema, i ja ostajem, očajnica. Gde je? Nema ga. Jamno, idi ga zovi, toga mladića. Brže, brže. Ne, stani! Čujte, daljni krajevi zemlje, čuj, zjavo ključaloga pakla: ja ljubim. Ljubim? Propadam, tonem! (Padne u naručja Lambri).
|