Nahod Simeon/13
- 7.
CARICA (sama).
Ha, šta je ovo? Kakav me grom porazi, te ovako drhćem, te mi kolena trepte, i srce bije, i koža se ježi? Otkud ove vatre u mojim prsima? Šta me s njim skopčava? Kud me bukteći plamen vuče? Lambro, Jamno, ne dajte! Propade vam carica. Gde ste? Nema vas. Vi se veselite, a ona se s paklom bori. — Ah, kako je ime ovom stranom, to sam zaboravila pitati, i to moram. — (Pođe naprasno i najedanput stane). O, kuda ćeš, Zulmo? — Gde sam ja? Ko me ovamo dovede? Ha! K stranom si ti pošla! — Zašto? Krošto? Iz kojeg uzroka? Šta te k njemu vuče? Poznanstvo? — Nikad te nije video, nikad ga nisi videla. Prijateljstvo? — Koga od roda imaš? Ljub — — Ha! Kakvi talasi valoviti podigoše se na ovu reč! Moje ga srce ljubi! Ljubi? Zulmo, tvoje srce ljubi? 0, beži, neščasna, beži u more mrač- nosti, i paklena tama neka te obvije! Ti, koja se spomenuti usuđuješ ljubov, ljubov, črez koje si ne- srećna postala. Ne, srce mi se prevrće, strasni me valovi obuzimaju. Evo me u vaša naručja, furije podzemnoga carstva! Raspinjite me, mučite me: ne znam se braniti, slaba sam žena, nemam moći, nemam obrane. Beda, zakletva sva se ruši, postaje dim i para. O, gde si ti, carice ljubovi? Evo me u tvoju svirepu vladu. Ti si mi život dala, ti si me nesrećnom učinila, ti ćeš me i u grob oterati. Nosi me, nosi me! — Gde si, smrti? Zašto ne dolaziš, zašto nesrećnu ne nosiš, već me ostavljaš da propadnem? Propašću, utamaniću se, dno ću pakla osetiti. Ja ljubim, ljubim — gde ste, devojke — ja ljubim — da sve čujete? Jamno! Lambro! Ne odzivate se. Lambro! Jamno! Jamno! —
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|