Naraštaji
Naraštaji
I
Sve oko nas, sve živo hodeće,
sa bolom slutiti
kobnu, sjajnu
pobedu puti.
Nikad se više
vesela pesma zahoriti neće:
uvek će, uvek tiše
u sutonima smrtnim da žuti.
I u svemu
što živi, gine, sjaje,
Neka je nemoć nasleđena
ubila sve lepe osećaje.
A duša bolna, uvređena,
jeca, jeca, jeca.
Sve što je živo,
prećutno, bez glasa
šapće u suton smrti:
nema spasa, nema spasa!
II
Sa znakom istine na stegovima,
sa verom da je
naš naraštaj Kain, koji se kaje,
da u svakom srcu ima
jedan bar kutak nezasejan,-
zapevali smo borbu svetu
u jedan jesenji dan.
Upleli smo u sunčeve zrake
radost našu.
I oblake,
kada sanjivo mašu
veslajući po beskrajnom Svodu,
zaustavljali smo u hodu
i pevali im sjaj pobeda skori',
pevali smo sa zvukom
čeličnim, što ječi po gori.
A vetar, kada zavijori,
pesmu nam je besnim razneo fijukom.
Jedne majske noći, proklete,
sa svojim srcem punim,
na starom putu našli smo se,
na početku čak.
Mi smo mislili da napred idemo,
a svaki naš korak bio je povratak.
Tada je već davno
u nama umrlo dete;
već su nam sede bile kose!
Zalud su prešle, iznad naših glava,
radne godine, časovi, treni:-
spas je samo ostrvo zaborava,
o, mi Neshvaćeni,
o, mi Neshvaćeni!
III
Ni sa oblaka nema spasa,
ni u srcima ljudi;
mi dršćemo od užasa,
jer i u orkanu studi,
i u borbama grudi,
za nas samo osmeh sažaljenja zre.
A mi ćemo pevati pesmu
o sreći, kada se mre!
Bićemo uvek na vrhu vala,
kraj svojih ideala
crni gavrani,
o, mi Ismejani,
o, mi Ismejani!
IV
Zašto da gole naše ude
damo za tuđe dobro seći,
kad će za nas i tako reći
da smo lude?
Zašto da nas boli
tuđa propast zaslužena,
o, mi Goli?
Zašto da nas sena,
satrvena,
samrtnim grčem plaši,
kada mru dušmani naši,
o, mi Bolni?
Zašto da se osvrćemo
na jauk očajan oni'
čije nas prezrenje nemo
u smrt, u smrt goni,
o, mi Prezreni?
V
Odrodili smo se od rodnih gruda,
i naši su prokleti dani;
tmurno tonemo u ponore bluda,
o, mi Prognani, Prognani!
Sve smo daljine pregazili,
sve smo oblake znali,
i beznadno,
u svojoj neslućenoj sili,
droljama smo pred noge pali.
I kroz sva iskušenja, bede,
postali smo podli profani,
sa smehom pljujemo Evanđelje, Koran i Vede,
o, mi Prognani, Prognani!
VI
Pred nama nema božanstva!
Mi ničija smo deca!
mi i u ekstazi pijanstva,
kad nam noga od strasti kleca,
još uvek sve možemo.
Oh, mi, krvnici svakoj ideji,
pokatkad samo nad svojim dušama,
da niko ne zna, plačemo.
Mi smo svi Prometeji,
mi, Neshvaćeni, Ismejani,
mi, Bolni, Gorki, Goli,
mi, Strašni, Prezreni, Izgnani!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dušan Vasiljev, umro 1924, pre 100 godina.
|