NARODNE PESME ISTOČNE I JUŽNE SRBIJE
„Inače, radim živo srpski jezik, pesme koje je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Lakše shvatam nego ijedan drugi slovenski jezik”.
F. Engels u pismu K. Marksu 1863,
1. Prvi pisani pomeni o igranju i pevanju narodnih pesama u jugoistočnoj Srbiji, koliko nam je poznato, potiču iz XVI veka. Austrijski putopisac, Jakob Betcek, putujući carigradskim drumom (Via militaris), 1564. godine zapisao je da u selima u okoliii Niša „kad igraju onda se uhvate više njih meću sobom za ruke, praveći neki krug i igraju naokolo”[1]. Marko A. Pigafeta, iz Austrije, 1568. godine zapisao je da su u Klisuri kod Bele Palapke „videli puno devojaka, mnoge su bile lepe, koje su onoga dana, budući da je bila nedelja, bile besposlene, igrale su naokolo i praznovale ali su uvek tražile novac. Tri ili četiri pevahu takmičeći se, odgovarahu si poput zborova, sirovo i seljačko pevanje, dve po dve držale su se za ruke. Jedna je imala na glavi jednu vrstu klobuka poput jedara, ta je oponašala muškarca a druga ženu, i tako igrajući dolazile su uvek nasuprot. U početku vrlo lagano a posle malo po malo ubrzavahu korak te napokon skakahu, prateći uvek svoje pevanje, koje takoće srazmerno raste, te se napokon viče, uopšte kakva je igra takvo je i pevanje — divlje i sirovo ... Odela svedoče da se ovaj narod u staro doba vrlo raskošno nosio. Ovako su se nosile otmene i plemenite žene ... ”[2]. Nemački putopisac Stefan Gerlah putovao je 1578. godine i u belopalanačkom selu Klisura (Kuričesma) video je sledeće: „Posle toga počelo je narodno veselje. Devojke su igrale u jedan red poređane, pevale su u horu, sve dve po dve hodale su neprestano u jedan krug”. Pri opisu Niša Gerlah je napisao i ovu rečenicu: „Radnici, vraćajući <se iz polja, pevahu svoje obične hajdučke pesme”[3]. Kakve su bile te hajdučke nesme danas možemo samo nagađati. Mećutim, jedan drugi putopisac, Kornelije Duplicije Šeper, savetnik Ferdinanda Habzburškog, zapisao je 1533. god. iskaze o antiturskom raspoloženju hrišćanske raje u niškom kraju. Šeper piše da ljudi koje je sreo oko Niša „govorahu da žele biti osloboćeni”; „uveravali su poslanike da, ako hrišćani doću da ih oslobode ropstva, svako od ljih bi na vest da hrišćanska vojska stvarno dolazi, ubio deset Turaka”[4]-
2. Godine, 1987, navršilo se 200 godina od roćenja Vuka Stefanovića Karadžića i 173. godine od objavljivanja prve zapisane narodne pesme iz istočne Srbije. Bila je to pesma Devojka sa tri ljubavnika koju je Vuk objavio 1814. godine u zbirci Mala prostonarodna slavenoserbska pjesnarica. Povodom ove pesme, u napomeni, Vuk je zapisao: „Ja sam ovu pjesmu čuo u Negotinu od jednog Turčina, po imenu Derviš-bega, koji je za Pasmandžina vremena bivao subaša po Timoku”[5]. Vukov rad na sakupljanju narodnih pesama podstakao je mnoge pregaoce na ovaj posao i na području istočne, jugoistočne i južne Srbije. Tako, Miloš Milosavljević, oko Kalne i Bele Palanke, 1840. godine zapisivao je lirske narodne pesme, a 1869. godine u Beogradu objavio je zbirku od 104 pesme pod naslovom: Pesme narodne. Prva pak knjiga potiče od Todora Vlajića, učitelja u Gurgusovcu (Knjaževcu), koji je 1850. godine objavio zbirku narodnih umotvorina iz istočne Srbije pod naslovom: Srpski venac od iarodni srpski istoričeski priča, pesama, basana, poslovica i zagonetki spleten. Zanimljiv je moto ove zbirke: „Ko svoje poštuje — lice mu je svetlije”. U svojim knjigama Kneževina Srbija (1869). godine i Kraljevina Srbija (1884. godine), Milan Đ. Milićević objavio je i jedan broj narodnih pesama. Godine 1889. u S. Peterburgu, Ivan Stepanovič Jastrebov objavio je knjigu: Običai i pesni tureckih Serbov u kojoj su pesme sa područja jugoistočne i južne Srbije.
Godine 1898. Dena Debelžović predao je Srpskoj Kraljevskoj Akademiji zapise trista sedamdeset i pet lirskih i šezdeset i sedam epskih pesama. Ostali njegovi zapisi, koji su čuvani u njegovoj ličnoj arhivi, pripojeni su njegovoj rukopisnoj zbirci 1979. godine i sad se njegova zbirka u celini čuva u SANU u Beogradu. Na bazi Denine rukopisne zbirke, dr Vladimir Bovan priredio je knjigu od 489 lirskih i epskih pesama koju je Akademija nauka i umetnosti Kosova objavila 1984. godine.[6]
Dena Debeljaković je u XIX veku, na čitavom prostoru istočne i južne Srbije (uključujući Kosovo), nesumnjivo najplodniji zapisivač narodnih pesalš. Najveću vrednost imaju njegovi zapisi epskih i epsko-lirskih pesama, ali i u celini svi njegovi zapisi narodnih pesama sa Kosova imaju veliku vrednost.
Na početku XX veka rad na zapisivanju narodnih pesama s ovog područja nije prestajao. Vladimir Petrović je u Zborniku za narodii život i običaje južnih Slovena za 1900. i 1914. godinu (Zagreb svezak V i knjiga XIX) objavio 44 narodne pesme iz Zaplanja. Već 1902. godine Todor Bušetić, učitelj, sastavio je zbirku Srpske narodne pesme iz Levče[7]. Živojin Stanković, sveštenik u Mokranji, predao je rukopis Akademiji nauka u Beogradu 23. aprila 1906. godine sa 105 narodnih pesama. Ove pesme objavljene su tek 1951. godine[8]. Stevan Stojanović Mokranjac (1856—1914) imao je izvanredan smisao za umetničku obradu muzičkog folklora. Beležio je narodne pesme u Negotinu i u njegovoj neposrednoj okolini pripremajući tako svoje Rukoveti. Narodne pesme beležili su i, u okviru svojih književnih dela, objavljivali Stevan Sremac (1855—1906) i Borisav Stanković (1876—1927).
Na području istočne, jugoistočne i južne Srbije, osim pomenutih, narodns pesme su beležili mnogi vrsni zapisivači. Pomenućemo najistaknutije: Savatije Grbić, Dragutin Đorćević, Jovan Hadživasiljević, Mih. St. Riznić, Vladimir Nikolić, Vladimir Đorćević, Tatomir Vukanović, sestre Janković, Miodrag Vasiljević, Radmila Petrović, Ilija Nikolić, Vladimir Bovan, Radoslav i Ljubinko Radenković, Života Jocić, Borislav Prvulović, Nedeljko Bogdanović, Svetislav Prvanović, Sergije Kalčić i drugi (videti bibliografiju ove knjige)[9].
Posebno želimo da istaknemo da je rad na zapisivanju narodnih pesama u drugoj polovini XX veka dobio u svom intenzitetu. Zapisivači su, izgleda, svesni da je, zahvaljujući radikalnoj socijalističkoj transformaciji staroga sela, nastupio poslednji trenutak da se pribeleže narodne pesme stvarane u minulim vekovima. Pomenućemo samo najistaknutije zapisivače. Momčilo Zlatanović iz Vranja, počev od 1967. godiie, objavio je 6 knjiga narodnih pesama, u kojima ima preko 500 novozapisanih pesama. Njegova rukopisna zbirka, koju smo koristili za ovaj izbor, ima preko 900 pesama. Ljubiša Rajković Koželjac takoće je, u zadnje dve-tri decenije, objavio ireko 400 narodpih pesama iz istočne Srbije. Dragoslav Manić Forski objavio je u isto vreme preko 200 pesama zapisanih u babušničkom kraju. Ljubinko Radenović beležio je narodna bajanja (basme) i objavio zbirku „Urok ide uz polje” (Gradina, Niš, 1973.). Nedeljko Bogdanović štampao je šest ciklusa lirskih narodnih pesama iz okoline Svrljiga („U gradini struk bosiljka”, Gradina, 5—6/1971. „Svatovske pesme iz okoline Svrljiga”, Raskovnik, leto, 1975. „Ljubavne i druge iesme iz svrljiškog kraja”, Razvitak, 3—4/1971, „Šaljive narodne pesme iz svrljiškog kraja”, Razvitak, 5/1971, „Svadbarske narodne nesme iz svrljiškog kraja, Razvitak, 2/1971, „Povedi me kroz goru”, Razvitak, 4—5/1974.) sa nešto preko 100 zapisa. Radoslav Radenković takođe se intenzivno bavio zapisivanjem narodnih pesama ovoga kraja. Do sada je objvio preko 300 zapisa, i to: „Mlado lice u plamen zaodi” (ljubavne pesme), Gradina, 3/1974, „Lirske narodne pesme za decu”, Raskovnik, jesen, 1975, „Svatovske pesme sa opisom običaja iz svrljiškog kraja, Ime, 3/1975, Beograd, „Devojački pripevi iz jugoistočne Srbije”, Razvitak, 4—5/1980. „Ova gora nema razgovora” (balade iz okoline Knjaževca), Razvitak, 4—5/1982, „Srpske narodne pesme za decu”, Razvitak, 3/1986, Radenković poseduje neobjavljenu zbirku lirskih narodnih pesama „Golema je gora šimširova” sa preko 600 pesama različitih vrsta. Najveći broj objavljenih pesama (540 zapisa) iz ovog dela Srbije nalazi se u našoj monografiji „Zaplanje”, Niš, 1982.
Želimo još da pomenemo, da ovaj posao zapisivanja i obljavljivanja narodnih pesama pomažu Izdavačka kuća Gradina (Niš) i časopisi istočne i jugoistočne Srbije: Gradina iz Niša, Razvitak iz Zaječara, Naše stvaranje iz Leskovca, Tok iz Prokuplja, zbornici gradova: Leskovački zbornik, Vranjski glasnik, Pirotski zbornik, dnevni i nedeljni listovi: Narodne novine — Niš, Naša reč — Leskovac, Sloboda — Pirot i dr. kao i Jedinstvo iz Prištine.
3. Podstaknuti Vukovim jubilejom, a imajući u vidu činjenicu da je objavljen veliki broj zapisa narodnih pesama sa područja istočne, jugoistočne i južne Srbije (sa Kosovom), odlučili smo da pripremimo ovu knjigu. Mi smo se opredelili da u ovoj knjizi objavimo narodne pesme sa istorijskim sećanjem, odnosno pesme u kojima se mogu prepoznati ili naslutiti istorijske ličnosti i dogaćaji u periodu od XIV do kraja XIX veka, periodu pod Turcima.
Kako sam narodni pesnik kaže, ove narodne pesme opevaju vreme počev od prve razmirice sa Turcima, možda od maričke bitke 1371. godine, mada se iz pesama vidi da se to vreme vezuje za kosovske junake i junake iz kunovičke bitke 1444. godine. Od prve razmirice, u XIV ili XV veku, na sve do oslobođenja od Turaka, 1878. odnosno 1912. godine, za narodnog pesnika sa ovog područja Srbije traje razmirica (rat, ratno stanje) između Turskog i Bogdanskog, izmeću Turaka i Hrišćana, izmeću Turaka i Srba. Međutim, sudeći prema ovim narodnim pesmama, izgleda da je u robovanje pod Turcima dobro upletena sudbina poslednjeg znamenitog srpskog vladara, despota Đurđa Brankovića, i naročito njegova pobeda (koju je ostvario sa Jankom Sibinjaninom) na Kunovici 1444. godine. Ako se ovome doda i sudbina članova Đurćeve porodice, onda je i time istaknuta tragična atmosfera kojom obiluju ove narodne pesme. Osim toga, posle mnogih neuspelih pokušaja tokom vekova i neuspeli ustanak Srba u Turskoj 1841. godine, u niškom sandžaku, samo je još jedna razmirica o kojoj pevaju ove pesme.
U svakom slučaju, tek treba istražiti sadržaj i poruke ovih narodnih pesama. Jedno od posebno zanimljivih pitanja je: kako to da osam pesama iz Vukove treće knjige (Janko od Kotara i Mujin Alil, Ženidba Stojana Jankovića, Ženidba od Zadra Todora, Ženidba Iva Senjašša, Kunina Zlatija, Peul kapetan i Hrnjetina Mujo, Vide Daničić, Ženidba Pletikose Pavla) pominje Kunovicu (Kunara, Kunor, Kunor-planina)? I danas postoji selo Kunovica i Kunovička klisura, a sama Kunovica, kao deo Suve planine izmeću Niša i Bele Palanke, i danas se pod tim imenom identifikuje. Takoće, tek treba istražiti kako se dogodilo da se jedan broj junaka iz navedenih Vukovih pesama tako ili slično zove i u pesmama zapisanim u istočnoj, jugoistočnoj n južnoj Srbiji (Đura Daničić, Boičić (Boigić) Alija, Mijat harambaša i dr.). Da li je kunovićka bitka i pobeda iz 1444. godine, koja se dogodila 55 godine posle kosovske bitke (1389. godine), imala uticaja na pevače uskočkih pesama ili je pak Kunovica kao teško prohodni deo carigradskog puta upamćena, preko dubrovačkih poklisara, samo kao leglo hajduka? Posebno se treba pozabaviti opisom megdana Janka od Kotara sa Mujinim Alilom i kavge od Zadra Todora sa Boičićem Alijom, kao i opisom drugih kavgi i megdana u navedenim Vukovim pesmama u kojima se pominje Kunovica i uporediti analize tih oiisa sa opisima kunovičke bitke u istorijskim izvorima. Ostavljajući ovo pitanje otvorenim, želimo da istaknemo mišljenje Nikole Banaševića „da ipak postoji neka vrsta" između Kunovice (dela Suve planiie i poprišta kunovičke bitke 1444. god.) i Kunovice (Kunare, Kunore, Kunor-planine) u pesmama treće knjige Vuka Karadžića [10].
Pošto Kunovica i kunovička bitka iz 1444. imaju odgovarajući značaj za narodne pesme koje donosimo u ovoj knjizi, o njima će još biti reči.
4. O narodnim pesmama iz ovog dela Srbije izrečene su vrlo visoke ocene. Tako, Vladan Nedić piše: „Kao naše najjače lirske oblasti smatraju se Makedonija i Bosna i Hercegovina. To je izvan spora. Koja Jugoslovenska oblast dolazi posle njih? Evo odgovora: istočna i južna Srbija (sa Kosovom i Metohijom), oblast koja js dala Stevana Mokranjca i Borisava Stankovića, oblast koja je Stevana Sremca nadahpula za Zonu Zamfirovu. Mpogobrojna estetska iznenađenja očekuju svakoga ko više čita lirske narodne pesme iz pomenute oblasti — obredne i običajne, o radu i uz rad, mitološke, ljubavne. — Ukratko uzevši, najbolji primeri jugoslovenske narodne lirike zapisani su u pojasu starobalkanske kulture (Makedonija, istočna i južna Srbija) i u pojasu izmenjene patrijarhalne kulture (Bosna i Hercegovina); to su, istovremeno, jugoslovenske oblasti koje su najduže bile pod Turcima”.[11]
O pomenutim jugoslovenskim oblastima, u kojima je bilo najviše uslova za život usmenog narodnog nesništva, Vido Latković daje sledeće objašnjenje: „Makedonija, jugoistočni deo Srbije i Kosovsko-Metohijska oblast bili su izloženi neposrednijem uticaju Turaka. U tim oblastima su i starobalkanske kulturne tradicije bile jače i duže su se održale. Za celo vreme turske vladavine tamo nije bilo masovnijeg priliva stanovništva iz dinarskih oblasti, naprotiv, domaće stanovništvo selilo se postepeno ali stalno preko zapadne Srbije u oblasti pod austrijskom vlašću i krajem XVIII veka naovamo. Tako se formirala posebna kulturna zona i poseban tip našeg čoveka koji je J. Cvijić nazvao centralnim".[12]
Velikoj popularnosti ovih narodnih pesama znatno su doprineli
Borisav Stanković i Stevan Sremac. „Početkom dvadesetog veka”, piše Vladan Nedić, „postale su vranjske pesme široko poznate zahvaljujući ^ Borisavu Stankoviću. On ih je rasuo, preko trideset, po Starim danima
po svim različitim izdanjima Koštane, po Nečistoj krvi — ali rasuo
kao mesečinu po svodu, tako da one dobijaju dubinu od prostranstza u kome trepere, a prostranstvo dubinu od njih. Svakako su zavičajne pesme, čulne i tanane, bile Stankoviću veliko padahnuće’'[13]. Narodna pesma je prisutna i u pripovetkama Stevana Sremca iz sgaroniškog života — u Zoni Zamfirovoj i Ivkovoj slavi. Prema M. Zlatanoviću, „bez folklora (narodne lirike, poslovica, izreka, igara) znatno bi bio oslabljen realizam ovog značjnog pisca u prikazivanju staroniške društvene sredine i lirizam, koji je jedna od najvažnijih odlika Zone Zamfirove, njegovog najboljeg dela”[14].
5. Narodni pesnik je, kako smo pomenuli, verovatno mislio na maričku (1371) ili na kosovsku bitku (1389) kada je pevao o prvoj razmirici. Iz same pesme se vidi da je tada počela nesreća udovice Mare i njene dece, Janka i Janike, jer su ih Turci „baška odaslali”. I zaista posle ovih bitki južne oblasti Srbije potpale su pod Turke, a ostaci srpske države pomernli su se na sever. Prestonica Stefana Lzarevića, sina kneza Lazara, bila je u Beogradu, a njegovog naslednika, Đurđa Brankovića, u Smederevu. Ovi poslednji znameniti srpski vladari pokušavali su da osnaže srpsku državu, ali su uslovi za to bili vrlo nepovoljni. Njihove države bile su izložepe snažnim pritiscima turskog i mađarskog dvora, a ni Mlečići ih nisu ostavljali na miru[15].
Značajan događaj za ove krajeve vezuje se za prilike u Turskoj 1402—1413. godine. Pošto je sultan Bajazit bio zarobljen (1402), a zatim i umro (1403). njegovi sinovi (Isa-beg, Sulejman, Mehmed i Musa) otpočeli su krvavu borbu za vlast. Najpre je pobedio Sulejman, ali ga je 1411. godine ubio njegov brat Musa i preuzeo svu vlast u evropskom delu turskog carstva (u azijskom delu vlast je imao Mehmed). Musa je prodro u zemlju despota Stefana Lazarevića u martu 1413. godine. Nemilice je pljačkao, robio i ubijao stanovništvo, pa se u istorijskim izvorima pominje kao „sirov i grozan”. Osvojio je Bovan kod Aleksinca, Lipovac pod planinom Ozren, Stalać i Koprijan kod Niša. Neke Musine čete doprle su čak u dolinu Toplice i u Braničevo.
Zapaženu ulogu u borbi protiv Muse imao je despot Stefan Lazarević. On je stupio u vezu sa Musinom bratom Mehmedom. Tako su se svi Musini protivnici (Musin brat Mehmed, despot Stefan Lazarević, ugarski ban Jovan Moravički, bosanski vojvoda Sandalj Hranić) našli na okupu. Despot Stefan Lazarević pratio je vojsku do Skopske Crne gore, a zatim je zapovedništvo predao Đurđu Brankoviću. Odlučujuća bitka bila je 5. jula 1413. godine kod sela Čamorlu pod planinom Vitošom. U ovom boju se posebno istakao čelnik Radič. Musa je poginuo, a vlast je preuzeo sultan Mehmed I (1413—1421 )[16].
Đurać Branković postao je vladar Srbije 1427. godine. Pošto su mu Mađari uzeli Beograd, a Turci Kruševac i Golubac, on je morao da priznaje i maćarsku i tursku vrhovnu vlast. Kako je pak izgubio utvrđeni Beograd, on je morao da zida novo utvrćenje — Smederevo.
Da bi koliko toliko poboljšao pozicije svoje države, Đurađ je preduzimao sve što je bilo u njegovoj moći. Tako je jednu kćer, Katarinu, udao za grofa Ulriha Celjskog (1433), a drugu, Maru, udao je za turskog sultana Murata II (1435). Mećutim, Turci nisu mirovali. Već 1437. godine oni su opustošili Đurćevu oblast, 1438. godine osvojili su manastir Ravanicu i gradove Borič na Gruži i Ostrovicu kod Rudnika, a glavni napad izvršili su 1439. godine. Murat II je lično opsedao grad Smederevo koji su branili Grgur, najstariji Đurćev sin, i Toma Kantakuzin, despotov šurak. Ipak, Smederevo se, posle tromesečne opsade, predalo (18. avgusta) i tako je despotova zemlja pala u gurske ruke. Dok se ovo događalo sam despot je bio u Ugarskoj, uzaludno tražeći pomoć. Po pobedi, Murat II je odveo Đurđeve sinove, Grgura i Stefana, u ropstvo i kasnije ih oslepio.
Đurađ Branković je poslednji znameniti vladar srednjevekovne Srbije. Bio je sestrić Stefana Lazarevića, a po majci unuk kneza Lazara”[17]. Prema istorijskim izvorima, Đurađ je bio „bradat, s dugom kosom i brkovima”, „bio je stasit i dostojanstvena izgleda”, ili, kako kaže drugi savremenik, „dostojan dubokog poštovanja ... besedom pun autoriteta, telom veličanstven”. „Izdržao je mnoge životne tegobe i doživeo duboku starost, punih 80 godina”[18].
Istorija Đurđeve skoro tridesetogodišnje vladavine jeste istorija države koja propada. Sam Đurađ doživeo je mnoge i opšte i lične nesreće: kosovsku bitku, proterivanje oca od strane Turaka, bitku sa Tatarima kod Angore, borbu svoje porodice sa Lazarevićima, video je slom Bajazita I, preživeo je kad je bio „na ujakovo traženje bačen u tamnicu u Carigradu iz koje se spasao zahvaljujući svojoj dovitljivosti”[19]. Lične tragedije koje je Đurađ doživeo bile su velike. „Dok se Đurađ u poslednjem trenutku sklonio, njegovi sinovi nisu imali kuda da pobegnu. Sultan je „svezao” Grgura i njegovog brata Stefana, koji je od ranije bio talac na Porti, okovao ih je na Uskrs 16. aprila, a 8. maja 1441. godine u gradu Tokatu oslepio. Molba sestre Mare koja, verna hrišćanstvu, nije napuštala harem, stigla je kasno i nije sprečila nesreću”[20].
Istorijska je istina da je despot Đurađ bio vsliki bolnik, a treba istražiti da li je narodni pesnik, za narodnu nesreću, zamerao samo njegovoj ženi, Jerini, ili i njemu. „Užasna porodična tragedija je ostavila velikog traga na starom despotu. Saznanje da mu jedan čovek drži u harem kćer a u isto vreme oslepljuje sinove učinila ga je duboko nesrećnim, i takav je ostao do kraja života”[21].
Što se pak tiče kunovičke bitke, ona je bila deo tzv. „Duge vojne” koja je počela u jesen 1443. godine tako što se u Južnoj Ugarskoj, pod komandom kralja Vladislava, Janka Hunjadija i despota Đurđa Brankovića, okupilo 25.000 konjanika i strelaca. Ta vojska je bila sastavljena od Mađara, Poljaka, Srba, Rumuna. Despotu Đurđu priključilo se još 8.000 Srba konjanika i pešaka. Despotu se priključi iz Bosne i vojvoda Petar Kovačević, iz porodice Dinjičića, kod Srebrnice sa 600—700 konjanika. Ova vojska je idući carigradskim drumom prodrla do Sofije, zauzela je i opljačkala. Vojska je 12. decembra stigla do Zlatice odakle je put vodio u ravnicu Plovdiva. Međutim, zbog jake zime, morala je da se vrati. Vojsku je gonio Kasim-beg, koji je u jednom sukobu kod Sofije, 24. decembra, bio potučen[22].
Kunovička bitka odigrala se 2. januara 1444. godine. Do bitke je došlo tako što je „zaštitnica, pod zapovedništvom despota Brankovića, bila uvučena u ozbiljnu bitku na Crvenoj reci sa Turcima koji su hrišćanskoj vojsci bili za petama. Shvatajući opasnost koja je zapretila, kralj, i Hunjadi, koji su već bili stigli u Kunovičku klisuru, pošli su nazad. Pešadija je ostala tamo radi zaštite komore. Posle teške i oštre borbe vođene pri mesečini, verovatno kod današnje železničke stanice Crvene Reke, sultanova vojska se dala u begstvo. Njen logor s velikim plenom je zauzet, Muratov zet Mahmut Čelebija i nekoliko paša su zarobljeni a jedan blizak sultanov rođak sa hiljadama palih muslimana sahranjen je u mestu Tamnjanica, koje i danas još postoji”.[23]
Navešćemo još jedan duži citat o kunovičkoj bici koji potiče od Konstantina Mihailovića iz Ostrovice: „Ugarski kralj Vladislav... skupivši vojsku krenuo je junački na turskoga cara Murata, a s njim je krenuo takođe despot Đurađ Vuković i tako su jedan drugome dali reč da se bez boja neće razići. Prođoše tada zajedno kroz čitavu rašku zemlju i kroz Bugarsku, a blizu mesta Plovdiva turski car Murat prispe i zateče ih u brdima, ne dajući im da dođu do grada Plovdiva. — Ovu planinu nazivaju Zlatica, a drugi je nazivaju Železna vrata. — A kad su bili zašli između brda u jednu udolinu, tu ih susretoše carski janičari, ne dajući im da doću do Plovdiva, jer je onde čista ravnica. — Kad vide kralj Vladislav da ne može proći, naredi da se kola nazad vuku, jer se nisu mogla okrenuti. Vrativši se bez štete, kralj Vladislav nazad krenu ka mestu Sofija. Kako je već bila jesen, a on nije mogao tu ostati preko zime, spalivši mesto, krenuo je nazad u rašku zemlju. — A kad je prispeo u mesto Pirot, kralju Vladislavu prispeše vesti da je turski car stigao u Sofiju, koja je bila spaljena. Tada naredi despotu da ostane nazad i da lagano za njima ide sa svojom vojskom. A on je tako išao jer je očekivao bitku. A kad stigoše do planine zvane Kunovica, a kralj Vladislav je već bio prispeo do te planine, dopreše do despota vesti da Turci sa veoma velikom silom idu za njim. Vrativši se tada despot protiv Turaka, očekujući ih obavesti kralja: „Ovi Turci s velikom silom za nama kreću, pa zato sve pešake kraj kola ostavi, a sam sa čitavom vojskom k meni pohitaj”. — Ali pre no što je kralj prispeo, već je bila počela bitka s Turcima, koja je bila tako žestoka da su svi Turci bili do nogu potučeni, a njihovi najviši zapovednici jedni pobijeni drugi pohvatani. A jedan carev prijatelj, koji je s njima bio u mesto cara, tu je ubijen i sve do današnjega dana stoji znak na njegovu grobu u gradiću Tajanice”[24] (Tamjanica).
Đurđeva kunovička pobeda je u neposrednoj okolini Kunovice nmala snažno dejstvo tim više što se već osećalo nezadrživo nadiranje Turaka. Viševekovno ropstvo, koje je uskoro započelo, pretvorilo je tu pobedu u legendu koja je vekovima živela i koja je nesumnjivo pokretala narodne pesnike da pevaju o njoj i da je slave. Iz dokumenata koje kasnije navodimo vidi se da je Kunovica uvek bila puna hajduka. U narednim dugim vekovima robovanja pod Turcima, Kunovica je uvek morala buditi staru veru u pobedu i morala je pokretagi ia antiturska raspoloženja.
Posle ovog rata, koji se završio primirjem u Segedinu (1444), Turci su vratili Đurđu čitavu njegovu oblast (i gradove Golubac i Kruševac) i oslepljene sinove. Mećutim, i posle primirja Turci su sve češće navaljivali na Srbiju. Ovi napadi su započeli da bivaju intenzivniji od 1454. godine. Despot Đurađ Branković umro je 1456. godine. Nasledio ga je sin Lazar koji je takođe ubrzo umro (1458). Već naredne, 1459. godine, Turci su zauzeli Smederevo bez borbe.
U predelima u kojima su zapisane ove narodne pesme, antitursko raspoloženje iskazivalo se hajdučkim pesmama. Putopisac Šeper zapisao je da su pevane hajdučke pesme. Jedna od najlepših hajdučkih pesama iz naše knjige svakako je Viden ajduk. Ime Viden verovatno treba vezati za Vida, starog sriskog boga rata i čak starog srpskog vrhovnog boga[25]. U jednoj pesmi se direktno kaže Vidovo junače. U pesmama Vid je postao Vide, Viden, Vidan, Vidin, Davido, Vidovo junače i narodne pesme o njemu su, bez sumnje, stolećima nadahnjivale narodne borce na borbu protiv Turaka.
O kunovičkoj pobedi pevao je slavni Dubrovčanin Ivan (Dživo) Gundulić (1589—1638). U istorijsko-romantičnom eposu, Osmanu, u kome je opevao hoćimsku bitku i Osmanovu smrt (1621), Gundulić je pevao o kunovičkoj pobedi despota Đurđa Brankovića.
On peva:
Kunovica, grlo od svijeta,
ka verigom dugom veže,
i Planina stara opeta
prostire mu se i proteže.
(Osman, III, 209—212)
Uspeh kunovikče bitke i pobede i „Duge vojne" široko je odjeknuo u hrišćanskom svetu, tako da je svuda u Zapadnoj Evropi slavljena pobeda nad nevernicima. U Rimu i Veneciji držana su svečana blagodarenja. S druge strane, Đurađ Branković je pre ove pobede, boravio u Dubrovniku skoro četiri meseca, od sredine aprila do kraja jula 1441. godine. On je bio veliki prijatelj Dubrovčana. Imajući sve to u vidu, razumljivo je što je Ivan Gundulić, oko 180 godina kasnije, slavio staroga despota i njegovu pobedu na Kunovici nazivajući ovu planinu s razlogom „grlom od svijeta".
U turskom popisu iz 1498. godins pominju se mnoga sela iz ovog dela Srbije sa istim imenima koja i danas imaju. Tako se, na primer, pominje Kunovica-derven, zatim Duga Poljana, Sopotnica, Jagličje i dr. sela u Zaplanju. Zanimljivo je da je ovaj popis registrovao da je u Kunovica dervenu bio nastanjen pop Dabiživ. Iz tih razloga ovaj popis daje zanimljive podatke o religioznom životu jer navodi imena popova i u drugim selima kao i broj crkava i manastira. Slično postupaju i popisi iz 1516. i 1564. godine.[26]
Sredinom XVI veka Niš je postao centar znatnih trgovačkih poslova. U to vreme u Nišu počinje da jača naseobina dubrovačkih trgovaca i zanatlija (Dubrovačka kolonija). U dubrovačkim poslovima Niš igra značajnu ulogu počev od 1538. godine.
Mnogi putopisci prolazili su predelima ovog dela Srbije i to uglavnom trasom carigradskog druma, kako smo na početku već pomenuli neke. Međutim, za srednjevokovnu Kunovicu vezuje se još jedan pojam. Naime, ta planina, na čuvenom putu Via militaris,. bila je teško prohodna i, zbog hajduka, zastrašujuća planina. Ta činjenica je verovatno uticala da toliko značajna kunovička bitka postane još upečatljivija i dublje upamćena.
Putopisac Benedeto Ramberti objavio je 1539. godine svoj putopis pod naslovom: „Tri knjige o turskim stvarima”. Ramberti je bio sekretar mletačke vlade. Op kaže: „Prođosmo kroz Niš, koji je nekada bio grad, ali je sada dobro selo”. Prolazeći 1534. godine kroz Kunovicu zapisao je da su njene šume „teško irohodne”. Ramberti je o ljudima sa područja Kunovice zapisao i ovo: „Žene u ovoj zemlji, dok nisu za udaju, nose do ušiju obrezanu kosu tako da podsećaju na dečake, ali čim se udaju, pose preko pleća dugu kosu, ili je podižu ili spletu po slovenskom običaju u pletenicu, i po kosi obese srebrnjake, novac, staklo, ćilibar i dukate, i što više imaju takvih obešenih stvari, misle da su lepše i ljupkije. Kad im umru muževi, braća, sinovi, očevi, čupaju kosu, a noktima izderu lice dok im krv ne poteče. Tako se svud u ovoj zemlji iskazuje žalost iako osećaju malo ili ni malo žalosti. Krste se i žive po grčki”.[27]
Antun Vrančić je u svojstvu poslanika Ferdinanda Habzburškog o Kunovici 1533. godine zapisao sledeće: „Otuda smo kod Niša, zbog premorenosti konja, proveli i sedmi dan, a osmi dan odatle smo krenuli, prelazeći ovo rastojanje koje je iznosilo jedva 4.000 koraka, po ravnom putu, i stigli smo do klisure koja se u naše vreme zove Kunovica. Pošto je vrletna i duga, Kunovica je bila teško prohodna, posebno za kola, zbog previše kamenja i putnih tesnaca ispresecanih čestim i suviše naglim zavojima”.[28]
Putopisac Karlo Rim, koji je kao diplomata putovao u Carigrad 1570. godine, piše: „Iz Niša su se peli uz Kunovicu”.[29]
Putopisac M. L. Pigafeta 1576. godiie dva puta je prešao Kunovicu i zapisao: „Kad su njom (Kunovicom — D. S.) prvi i drugi put prolazili bili su zeleni (od senki ogromne šume), kao da su bolesni; prevalivši goru, nestalo je i njihove zelene masti” (boje).[30]
Dubrovački poklisar iz Prokuplja javio je 1635. godine: „Pošto se kaže da u Kunovici ima zlikovaca, uzeću nekih desetak ljudi za veću sigurnost”.[31]
Junije Džono Palmotić (1607—1657), književnik i znameniti Dubrovčanin, u svom spevu „Dubrovnik ponavljen”, u devetom pevanju, o Kunovici, koju je prošao, napisao je ove stihove:[32]
U Niž idu i u kadije
Čete uzimaju oružane.
Er prohodit lasno nije
Kunovičke preko strane.
U planini Kunovici,
Gdje dubrava raste gusta
Ljuta gusa sviem putnici
Put zasjeda mjesta iz pusta.
Samo jedna što ulica
Kako zmija vijaše se
Koja pustih sred gorica
Prosečena viđaše se.
Velika razmirica (veliki rat) zahvatio je ovu oblast između 1683. i 1699. godine, a povezana je sa turskim slomom pod Bečom. Rat je završen mirovnim sporazumom u Sremskim Karlovcima 1699. godine. Naime, od samog pohoda Kara Mustafa-paše na Beč 1683. godine u zemlji je planuo veliki unutrašnji rat koji je ugušen tek 1699. godine. Srbi su ratovali na strani Austrije i zato je usledila velika seoba Srba kao što su nastupila i velika pustošenja za vreme ratnih godina (1688—1690).
Važan dogaćaj u istoriji ove oblasti iastupio je već 1737. godine. Tada je došlo do rata Turske i Rusije. Austrija je odlučila da krene sa tri vojske protiv Turaka (jedna, najjača armija, upućena je na Bosnu, druga na Srbiju, a treća na Vlašku). Predaja Niša Austrijancima usledila je 28. jula 1737. godine. Tako je ova oblast (Niš je bio središte turske vlasti u njoj) potpala pod austrijsku vlast. Međutim, već 18. oktobra 1737. godine Austrijanci su predali Niš Turcima i povukli se. Zanimljivo je istaći da je srpskn patrijarh, Arsenije IV Jovanović Škabenta, u to vreme boravio u Nišu i posetio neka niška sela. O ovome boravku, i danas postoji patrijarhov potpis u crkvi Voznesenje u Velikom Krčimiru (Zaplanje)[33].
U vreme prvog sriskog ustanka (1804—1813) Niš je igrao ulogu velikog gurskog uporišta, a time je predstavljao i branu širenju srpske revolucije na ovu oblast. Tu ulogu imao je i u drugom srpskom ustanku kao i za sve vreme do konačnog oslobođelja od Turaka 1878. godine. Ali, u ovoj oblasti dizane su mnoge bune i stvarane mnoge političke zavere a pokrenut je i veliki ustanak 1841. godine — „druga razmirica Milojeva i Srndakova".
1. Rezultati prvog i drugog srpskog ustanka bila je Kneževina Srbija. Oblast jugoistočne Srbije (Niški sandžak) ostala je pod turskom vlašću. Tako se dogodilo da je ova srpska oblast, mada je prva pala pod tursku vlast, zadnja od nje osloboćena (1878). Ali, uspeh srpskih ustanika, pokrenuo je Srbe koji su posle 1830. godine ostali van granica Kneževine Srbije, na novi veliki narodni ustanak koji je započeo 5. aprila 1841. godine. Ustanak nije uspeo i u krvi je ugušen.
Veliki narodni ustanak Srba u Turskoj 1841. godine, u narodu koji ga je podigao, poznat je pod imenom razmirica. Vladimir Nikolić je 1932. godipe pisao: „... Buna u niškim selima u martu 1835. godine, ili kako je najstariji ljudi iz sreza niškog kažu prva Milojeva razmirica... Plamen narodnog gneva, koji je buknuo u niškom, leskovačkom, pirotskom i vranjskom kraju, i to je narodna buna ili ustanak lrotiv Turaka, koji je u niškom kraju poznat pod imenom druga razmirica Milojeva i Srndakova 1841. godipe”[34]. U narodnim pesmama, koje donosimo, za ovaj ustanak se takođe kaže razmirica. Međutim, pod razmiricom uopšte se u ovim krajevima podrazumeva i rat ili ratno stanje. Tako, narodni pesnik za vreme XIV ili XV veka govori „kad je bila prva razmirica”. Mi u ovom tekstu upotrebljavamo oba izraza: i veliki narodni ustanak Srba u Turskoj 1841. i razmirica 1841. godine imajući u vidu, pre svega, da se ovaj drugi izraz koristi u narodnim pesmama i on je, zajedno sa izrazom Stara planiia, znak raspoznavalja za ustanak 1841. godine. O razmirici 1841. godine i o vremenu posle nje donosimo znatan broj pesama (u ciklusu „Tu poteče reka Krvavica”).
2. Razmirica 1841. godine pokrenuta je u niškom sandžaku (Rumelijski vilajet). Obuhvatila je teritoriju od Aleksinca (srpska granica) do Grdeličke klisure i severnih vranjskih sela, do Pirota, Lužnicu, Vlasinu, delimično berkovačku, belogračičku, kulsku i lompalanačku kazu vidinskog sancaka[35]. Razmirica — ustanak izazvao je veliku zabrinutost na Porti. Kako se pokazalo, ova politička zavera Srba u turskoj državi bila je šira no što je zahvatio sam oružani sukob. Prema V. Sgojančeviću, „veliki narodni ustanak u niškom sandžaku u aprilu 1841. godine obuhvatio je u celini nišku, leskovačku i pirotsku nahiju i delove prokupačke i vranjske, zatim berkovačku i belogračačku iz vidinskog sandžaka i, po izvesnim kazivanjima, i neka sela kumanovske nahije skopskog sandžaka”[36].
Ustankom su rukovodili: u niškim selima Miloje Jovanović, iz Kamenice, u Zaplanju Nikola Srndaković, iz Gornjeg Dušnika i Stojan Čavdar, iz Krčimira, u Vlasotincu Stanko Atanacković (Stanko Bojadžija), iz Vlasotinca, u leskovačkom kraju su rukovodili pop Borće Janković i Koca Cvetković; pirotsku nahiju poveli su Jelenić i Iga, a Belu Palanku bivši Karađorđev buljubaša Mladen.
Priprema ustanka izvršena je još tokom 1840. godine, a možda je započela i ranije. O ovome svedoči dokument Zapisi u „Pendikostaru” o znatnim novčanim sredstvima sa kojima su ustanici raspolagali. Za pripreme su znali politički vrhovi u Srbiji: knez Mihailo, kneginja Ljubica i Đorđe Popović, ministar unutrašnjih poslova, a bio je obavešten i ruski poslanik, baron Levin, kao i Mare, francuski konzul u Beogradu.
Ustanak je započeo 5. aprila u niškom sandžaku i to nešto ranije no što je plaiirano. Ustanak je imao uspon u prvih 5—6 dana. Pored sitnijih, značajniji uspeh bio je kad su pirotski ustanici zauzeli Belu Palanku.
Već 11. aprila 1841. godine knez Mihailo objavmo je Proklamaciju kojom se distancira od ustanika. „Postupivši ovako, knez je navodno obnarodovao politiku nemešanja i neutralnosti. On je to s jedne strane učinio kako bi otklonio turske sumnje da je Srbija učestvovala u pripremama i snabdevanju ustanika oružjem i da je imala veze sa ustaničkim rukovodstvom, a sa druge strane da bi imala slobodu delovanja u vezi sa daljim ishodom ustanka”[37].
Nikola Srndaković se u Prvoj Kutini sukobio sa niškim Sabri-pašom 11. aprila i bio je potučen. Stojan Čavdar se sukobio sa Turcima na Kurvingranu i takođe bio potučen. Miloje Jovanović je u Matejevcu i Kamenici 12. aprila bio potučen posle poraza ustanika u Prvoj Kutiii. I prva ustanička bitka vođena kod Burlinca bila je izgubljena. Jednom rečju, Turci su ustanak vrlo brzo vojnički porazili[38].
Računa se da je u ustanku učestvovalo najmanje 18—20.000 ustanika koji su uglavnom bili slabo naoružani. Uporedo se neuspesima u sukobima, narod je sve više i više bežao u Srbiju tražeći zaštitu. Prema podacima, do 26. maja 1841. godine prebeglo je 11.223 lica[39].
Posle ugušenja ustanka, niški Sabri paša organizovao je strahovntu odmazdu. Samo u niškoj i leskovačkoj nahiji spaljena su 204 sela. Načelnik okruga aleksinačkog javio je Popečiteljstvu vnutrenih dela 16. aprila 1841. godine sledeće: „... Paša niševski iz Arnaultuka oko 800 Arnauta doveo ... 14. aprila zašli Arnauti od sela do sela i usta vatri predavali, tako da u Nahiji nišavskoj više od 5 sela koja su neupaljena ostala, nema i ovo se sve od plota našsg očima videti moglo. Isto tako ... i nahije Pirotska i Leskovačka kao i predpomenuta puste ostaje sirječ narod koji nije mogao sebi spasenija na drugoj strani, kao u Srbiji ili u šumu naći, sav je sa živim malom njegovim u Niš doteran.[40]
3. Jedan dokument o ovom ustanku ima posebnu vrednost [41]. To su pomevuti Zapisi u knjpzi „Pendikostar” crkve Gornjomatejevačke iz 1841 —1545. godiie[42]. Ovi zapisi potiču od samih organizatora ustanka i predstavljaju takoreći njihov jedini pisani trag koji su nam ostavili o ovom ustanku. Koliko je nama poznato, ovaj dokument se ovde prvi put objavljuje u savremenoj transkripciji.
I. »U nedelju, 15. marta 1841. godine u Gornje Matevce preteslimimo pare od vilaet na Žiku Đorđevoga i na Igu Šićerkovoga i na Ranđela Eličićevoga za podizanje vilaet.
»Primiše pare osamnaes iljade dukata i tries iljade cvancika i petnaes iljade rublje. Sve teja pare ostaše u Žiku, u Igu, u Ranđela nepotrošene za vilaetsku poslu.
II. »U Tominu nedelju, 5. aprila 1841. godine podigomo se, a u subotu, 11. aprila, Kutinu razbiše Turci, a u nedelj>u, 12. aprila, Matevci i Kamenicu Turci razbiše. I takoj teja pare ostaše u Žiku, u Igu, u Ranđela nepotrošepe.
III. »Na priimane pare svedoci: Stanko Bojadžija, iz Vlasotinci, Stojan Čavdar, iz Krčimir, Miloja Čorbadžija, iz Kamenicu, Zdravko Gulivreća, iz Kamenicu, Stojan Čučil, iz Kamenicu, Nikola Srndak, iz Dušnik, Nikola Kaplar, iz Gornje Matevce, Caja Boin, Stojan Ppcandra, Ćor Golub, Jovan, Milja, Donje Matevce, Blagoja Železar, Đurđan, iz Paligrace, Simon, iz Kravlje, Stevan Mandarac, Kosta Čavka, iz Niš, Zdravko Palilula, iz Niš, Nikola Saatdžija, Spasa, iz Draževci, Marko, učitelj Draževački, Milija, iz Gabrovac, Ceka, kačar iz Kunovicu, Cvetko Manastirac, Boka, iz Cer, Cvetko, iz Oreovac, Jovan, iz Vrelo, Petar golemi, Jasenovnć, Peša, iz Malče, Petar, iz Um, Neša, iz Knez Selo.
»Ovija svedoci zakleše se u manastir Gornje Matevački, u sveti Jovan. Zakle i Popa Jovan Gornje Matevački i popa Janko Kamenički.
IV. »U sudvek već kaietan Gaj (Gavrilo) pita Žnku Đorđevića za tej pare: „Kude su?" On kaza: „Zakopamo u podrum kad vidomo gori Kutina”.
»Podpisani svi.
»Marko Popović, učitelj Draževački, u 26. aprila 1841. godine. U Sud veće u Kotromanac. Podpisani.
V. »U 16. aprila 1845. godine dojde u Matevci Stanko Bojadžija, iz Vlasotinci i Sgojan Čavdar iz Krčimir. I narekoše se za rakiju da kupe. I pogodiše rakiju u Kitu Babinoga. Pa zovnuše Stevana Pavlovoga Mandarca i Stojana Picandru i Ior Goluba i Blagoju Železara. Pa otidoše kog Igu Šićerskoga i kod Žiku i kod Ranđela Eličića ta da provedu razgovor za oneja pare narodne što su ostale u Žiku, u Igu, u Ranđela. I poiska Stanko od Žiku i reče mu:
»„Brat Žiko, onaj ostava što ostade kod vas trojicu da ju date nama da ju prenesemo u Srbiju, u srbsku narodnu kasu za što su i toja narodne pare da i ostavimo kod knjaza da i on čuva i on će da opralja put za nas da ne ostanemo ovakoj navek turski robovi”.
»A kad čuše tija reči Žika i Iga, a oni se obrnuše ga im rekoše:
»„Kakve pare od nas tražite? Zar malko jedan put narod opleniste i upropastiste pa i sag oćete toja da rabotite? Znajete li, ako otidemo kod pašu, što će da bude od svi vas?”
»Stanko prećuta dokle Žika i Iga izgovoriše pa poče Stanko govoriti Žike i Ige:
»„A, braćo moja, lošo li je toja što vam govorim? Ne li je toja za sav narod dobro kad sas teja pare takoj učinimo? Neće li se najde kad god za nas ili za naši sinovi za spomoć? Ovoja ovako neće da ostane, na ovuja ruku. Ako ne može sag, a, kad god, će da bude!”
»A Žika pa se obrnu na Stapka i reče mu:
»„Idi odotle, propasniku! Nemoj pa da mi kuću zagubiš kako što si mi i pare zagubil!”
»I takoj si svi otidoše iz Žikinu sobu.
VI. »I takoj malo vreme projde. Otide Žika i Iga u Seraj ta kažu na Sadika. A Sadik (i) odvede kod pašu, Žiku i Igu. I oni kazaše na pašu za Stanka i za Stojana gde su doodili u Matevce.
»I paša odma isprati Sadika i Adema u Matevce Gornje te uvatiše u Žiku, Blagoju, Stevana, Jovanču, Miloša, a Picandra i Golub utekoše. Dokaza im Petar Saralija.
VII. »Kad god zauzne Srbija Gornje Matevce da je svakomu na znanje koj zna da pročita ovaj zapis u Pendikoster što je zapisano. Amanet. I da se kaže na sud srpski i da se istraže oneja pare od onej vamilije što su zapisane po imena.
VIII. »Posle Turci odkaraše Stanka Bojadžiju u Stambol za ovu rabotu kad p optuži Žika Đorić i Iga Šićerko.
IX. »I takoj. Da je svakomu na znanje i da neje prosto koj znaje na ne kaže ovaj proiis što u njega glasi.«
4. a) Nikola Ilić — Srndak roćen je u Gornjem Dušniku. Njegov otac zvao se Ilija i zasnivač je današnje gornjodušničke familije Srndakovići. Ilija je bio strastan lovac. Jednom je ulovio srndaća (u Zaplanju bi rekli „srndaka”) i o tome naširoko pričao. Po tome su ga prozvali Srndak. Ilija je bio papredan čovek i, po predanju, stalno je putovao. Tako je u Šumadiji upoznao devojku, u familiji Obrenovića, s kojom se oženio. Ako je ovo uopšte tačno, to se moglo dogoditi pre prvog srpskog ustanka. Vezu sa Obrenovićima dugo je održavao, a kasnije to preneo sinu, Nikoli Iliću, koga su takođe svi zvali Nikola Srndak.
Nikoline veze sa Srbijom i Obrenovićima bile su intenzivne tek posle 1830. godine. Značajno je reći da je Iikola Srndak posle 1837. godine radio pa podizanju crkve u Gornjem Dušniku.
Posle poraza u bici kod Prve Kutiie Nikola Srndaković je prebegao u Srbiju. Evo kako je to zapisao M. Đ. Milićević. „Nikola Srndaković, pošto je razbijen u Zaplanju, predao se nekom Piri-begu, Turčinu. S njim je bio dva-tri dana, pa se izmakne od njega i, s dvojicom druga, 28. maja dođe na Gramadu, a otuda u Aleksinac”.[43]
„Nikola Srndak i Stojan Čavdar, zajedno sa drugim organizatorima ustanka, proveli su neko vreme u Aleksincu. Po iskazu koji je 22. odnosno 30. X 1842. godine pred specijalnom komisijom Vučić-Avramovićeve vlade dao jedan od glavnih predvodnika ustanka, Stanko Atanacković iz Vlasotinca, sudbina ovih ustaničkih prvaka bila je koliko zanimljiva, toliko i teška i neizvesna. Njih je već u maju 1841. godine od srpske vlade tražio Portin komesar Jakub-paša poslavši u Srbiju svog muhar-dar-efendiju. Srpska vlada posredovala je da se neki od ovih prvaka dobrovoljno privole na povratak u Tursku, ali je veći broj njih uzela pod svoju zaštitu, kao npr. Stanka Atanackovića, Nikolu Srndakovića, Stojana Čavdarevića i Cvetka Stojanovića. Njih su srpske vlasti konspirativno držale u manastiru sv. Stevana kod Aleksinca do septembra 1841. godine. Za to vreme dvojica od ovih tajno su se sastala sa Kodincem u Aleksincu, kada je on avgusta t.g. tu prolazio idući iz Beograda za Carigrad. Tada im je Kodinac, u prisustvu srpskog okružnog načelnika Pere Radojkovića, obećao zaštitu preko ruskog konzula u Beogradu, Vaščenka, i sigurnost od eventualne ekstradicije (...). Svakako po nastojanju Vaščenkovom, srpski ministar unutrašnjih poslova, B. Protić, posle nekog vremena provedenog u Beogradu, u bojazni od Turaka — koji su već dva puta tražili njihovu predaju — smestio ih je u selu Vežičevu (požarevački okrug), gde su u miru proveli oko pola godine, do Blagovesti 1842. Posle jedne audijencije Stanka Atanackovića i Stojana Čavdara Vaščenku i Protiću, Mileti Radojkoviću i Cvetku Rajkoviću u Beogradu, radi dobijanja pasoša za odlazak u Rusiju, ustanički vođi proveli su nova dva meseca u selu Šetonje, za koje vreme je Koca (Cvetković) išao u Vlašku, ruskom konzulu u Bukureštu”.[44]
Srndakovu ženu Turci su zarobili i kao zarobljenica radila je najgrublje poslove i bila je ponižavana i maltretirana. U Kragujevcu, kažu Srndakovi potomci, Srndak je kupio veliki plac i poklonio ga za podizanje saborne crkve. Tu je i umro.
Evo šta je još Vladimir Nikolić zapisao o Nikoli Srpdaku: „Što se tiče Nikole Srndaka, o njemu se zna kao najtačnije da je pobegao u Aleksiiac, a odatle u Beograd. Koliko je bio u Beogradu ne zia se, ali je iz Beograda otišao u Kragujevac, gde je živeo duži niz godina i oko 1870. god. umro. U Gornji Dušnik se nije više vraćao. Od njegovih potomaka živ mu je unuk Miloja već star čovek, od sina Anatanasa. U jednom Mineju, koji smo našli kod pomenutog Miloja Srndakovića, ima ovakav zapis (transkripcija D.S.): „Kada se je pravila crkva prvi htiter i priložnik Nikola Srndaković Ilijan sin iz Gornji Dušnik”.[45]
Ovaj navod je, kako smo proverili kod današnjih potomaka, tačan. Tekst na Mineju potiče od Antanasa, Nikolinog sina. Ali je važno još i to da je Antanas označio oca kao Nikolu Srndakovića. Iz ovog se može zaključiti da je pored prezimena Srndak i Ilić, Nikola još nosio prezime Srndaković.
Dodaćemo još jedan navod iz Vladimira Nikolića o Nikoli Srndaku i bici kod Prve (Eminove) Kutine. „Kod nas u našem srezu najvažnija borba je bila kod Prve Kutine, 11. aprila, gde je predvodio i upravljao Nikola Srndak, i to je borba bila sudbonosna po ustanak i ceo pokret. Tu je bilo skoro celo Zaplanje; tu je bilo ustanika i iz pirotskog kraja i posle ogorčene borbe, pošto su Turci izvršili opkoljavanje ustanika od Seličevice i dobili su pobedu. U ovom boju palo je dosta ustanika, a tako isto i Turaka. Razbijeni ustanici pobegli su po šumama, a neki preko granice u Srbiju. I Srndak je prešao granicu i otišao u Aleksinac”.[46]
Jedna narodna pesma koju donosimo u tri varijante („Oblaga se Nikola s našom konja da igra”) opeva Nikolin boj sa niškim Sabri-pašom u Prvoj Kutini. Ovo je jedan od ređih slučajeva da se u narodnoj pesmi direktno opeva neki vođa razmirice iz 1841. god.
b) Stanko Atanacković — Bojadžija, jedan od organizatora ustanka 1841. godine, rođen je u Vlasotincu oko 1798. godine, a umro je u Nišu 1853. godine[47]. Bio je po zanimanju trgovac stokom. Učestvovao je u prvoj razmirici 1835. Kao trgovac stokom, Stanko Bojadžija je dosta putovao i tako dolazio u kontakt sa ostalim organizatorima ustanka, kao i sa naprednim ljudima u Srbiji. Prenosio je oružje i municiju kao i poruke.
Aktivno je sarađivao sa knezom Milošem koji je bio u izgnanstvu. Posle ugušenja razmirice 1841. godine, pošto je prebegao u Srbiju, bio je zatvoren od strane srpskih vlasti. Iz beogradskog zatvora sa grupom učesnika ovog ustanka prebegao je u Austriju 1842. godine. Sredinom 1843. godine vraća se u Srbiju i uz pomoć ausgrijskih i srpskih vlasti dobija amnestiju od Turaka i pravo da se vrati svojoj porodici. Stanko Bojadžija je 1844. godine prešao u Niš i tu ostao do kraja života.
Na starom groblju u Nišu, grob Stanka Bojadžije stavljen je pod zaštitu zakona 1983. godine.
5. Stojan Čavdar roćen je oko 1800. godine u Velikom Krčimiru. Danas u ovom selu postoji familija Čavdarevići, a Stojan je njen zasnivač. Na osnovu iscrpne beleške o Stojanu Čavdaru koju je Svet. M. Marić objavio u „Brastvu” 1894. godine o ovom zaplanjskom vođi ustanka iz 1841. godine imamo više podataka[48]. Ovaj zapis ostavio je Svet. M. Marić posle razgovora u porodici Stojana Čavdara, a u prvom redu sa njegovom ćerkom Jaglikom. Može se zato uzeti da je tekst značajno svedočanstvo, tim pre što je nastao samo 52 godiie posle okončanja ovog ustanka, pa je i uspomena još bila živa.
„Ime ovog slavnog i velikog junaka”, započinje svoj tekst Svet. M. Marić o Stojanu Čavdaru, „ ... sa hvalom i slavom pronosi se ne samo po Zaplanju, nego na daleko po svim krajevima oslobođene Srbnje”[49].
„Stojan Čavdar bio je visokog i krupnog rasta”, piše Svet. M. Marić. „Crnomanjast, i uopšte vrlo lep i stasit čovek, dugih brkova, krupnog i gromskog glasa (...). Naravi neobično blage, ali u času plane u ljutinu i gnev; no brzo se stišavao i praštao rado uvrede. Veoma je malo govorio, i to uvek mudro i odmereno”[50]. „Sadrazam se uplašio od njega kad ga je prvi put video”[51].
Evo kako je Svet. M. Marić prikazao ulogu Čavdara u pokretu zaplanjskih ustanika: „U sred ovog vrenja, koje je trajalo u celoj turskoj carevini, plane od jednom ustanak u Zaplanju i oko Vlasotinca (1841. god.). Duša Zaplanjskih ustanika bili su Stojan Čavdar i Nikola Srndak iz Dušnika, koji su stajali u vezi i dogovoru sa knezom Milojem iz Kamenice, čuvenim u to vreme pobornikom za osloboćenje svoga kraja. Knez Miloje nabavio nešto oružja i municije iz Srbije, — za koje vele da je poslala knjeginja Ljubica — i preda Čavdaru te on u nekoliko naoruža Zaplanjce i pozove ih na ustanak. Na poziv njegov skoče svi listom na oružje i tako se pokupi golema vojska ustanička, od koje tek ako je bila polovina lošijim oružjem naoružana, a druga polovina tojagama. Tada Čavdar razdeli svu vojsku na dvoje. Jedan deo krene se pod Srndakom na Niš, gde su se imali sastati u Eminovoj Kutini sa ustanicima koje je predvodio knez Miloje, pa da odatle udruženi naiadnu na Niš. Drugu polovinu odvede Čavdar na leskovački drum te ga opsedne i zauzme visove kod Korvin-grada, kako bi se sprečio prolazak Turcima iz Leskovca, ako bi ovi pošli Nišu u pomoć. No Srndak ne zateče kneza Miloja u Eminovoj Kutini, a Turci čuvši šta se događa u Zaplanju, pošalju pred Srndaka jednog svog izaslanika — serdara, koji ih zapita: „Šta hoćete rajo te se bunite? Ako vam je veliki porez, smanjićemo vam. Ako vam je težak kuluk olakšaćemo vam. Ne dižite na cara ruku, tako vam je i Beg Miloš poručio”. No Srndak mu odgovori, da pozdravi Turke, kako više nema za njih u Zailanju ni banica ni kokošaka. Izaslanik se tada vrati i o svemu izvesti Turke koji izjutra rano grunu s vojskom na Srndaka. Srbi su se očajnički borili, ali kako nisu imali ni dovoljno oružja a i brojno manji moradu odstupiti, — upravo dadu ee u begstvo, ostavivši priličan broj ranjenih i mrtvih na bojnom polju”[52].
Pre bitke kod Eminove Kutine, Stojan Čavdar pružio je otpor Turcima kod Kurvinog grada. Ali su Turci, posle pobede kod Ćurlinca „isto tako uspeli da pobede Stojana Čavdara, koji je bio poseo visove oko Kurvin-grada, da brani Turcima prilaz za Niš”[53].
Posle poraza u bici kod Kurvin-grada „Čavdar i ostale vođe spasu se bekstvom u Srbiju i odu u Beograd. No po traženju turske vlade, Vučić ih stavi u zatvor, u kome su neko vreme tamnovali. Čuvši da će biti predati turskom naši koji tada stanovaše u zidinama Beogradskog grada, — prokopaju apsu i jedne noći svi pobegnu (8 njih) preko Dunava u Austriju. One noći kad su utekli iz zatvora, dođu oni ispod grada na Dunav i tu iađu neke dereglje i čamce, a lađari behu pospali sem jednog koji držaše veliki čibuk u ruci i dremaše. Oni se polako prikradu njemu i odmah mu podnesu nož pod gušu preteći mu da će ga zaklati samo ako se javi, pa ga onda vežu, a za tim posedaju neki u čamce neki u dereglje i otisnu se niz Dunav. No kad su prilično izmakli, onaj vezani lađar stane vikati te se i ostali probude i počnu ih gađati iz pušaka i oni i turska straža, te neke od njih rane, ali se oni sretno prevezu gde ih austriske vlasti lepo prime, otpustivši ih da idu kud je kome volja. (Ovako je docnije sam Čavdar pričao svojim savremenicima koji su mi i dali građu o svemu). Neki ostanu u Austriji a Čavdar s nekoliko njih, otisne se niz Dunav i ode pravo u Carigrad. Došavši u Carigrad, Čavdar se stavi pod zaštitu ruskog konzula koji mu izradi te bude pušten pred velikog vezira gde ga veoma lepo prime. Na pitanje vezirovo, Čavdar odgovori: kako se narod ne buni protivu cara, no protivu njegovih činovnika i ostalih globadžija, koji čine svakojaka nasilja po narodu. Tada mu vezir obeća, da će se kazniti svi oni koji narodu čine zulume, pa mu da 'teskeru' da slobodno može ići svojoj kući i nositi oružje. No pre toga, veliki vezir izvede Čavdara i pred samog Sultana, kome se jako dopadne pojava i držanje ovoga, jer beše neobično lep i stasit. Sultan ga primi vrlo ljubazno, obećavši da će pomoći svome narodu koliko god može. Tom mu prilikom pokloni car dosta novaca i vema lepog hata iz svoje konjušnice, koga Čavdar svečano dojaha u svoje selo V. Krčimir”[54].
0 boravku Stojana Čavdara u Carigradu postoji jedan službeni srpski dokument. O ovome dr Vladimir Stojančević piše: „Ali, iz jednog srpskog službenog dokumenta vidi se da su Koca Cvetković, Stojan Čavdar, Ceka i Miša (Stojanović) 1844. godine boravili u Carigradu, 'kao narodni ljudi i poglavari'. U Carigradu 'oni iz početka izdejstvuju kod Porte pravo za povratak u svoje otečestvo, i da oni, svaki u svom narodu, budu knezovi i prvi ljudi, i da s porezčijom turskim svagda zajedno po narodu idu, na koji konac oni pokupuju i hatove a i oružje (?), te obećano im bude (...) da ćedu se kao pravi činovnici smatrati'. No posle nekog vremena Riza-paša im, po nagovoru Čajkovskog da su ruski ljudi, oduzme punomočja[55].
Prema porodičnom predanju, Čavdar je od sultana dobio pune kožne bisage dukata. Tako je kupio vodenicu sa 9 kamenova u mestu Svođe, na reci Ljuberaći. Vodenicu je platio 400 dukaga.
Stojan Čavdar je, nakon svega, neko vreme relativno mirno živeo u V. Krčimiru mada su ga „Turci potajno mrzeli, ali mu ništa nisu smeli činit, jer ga smatrahu za careva 'dosta' i prijatelja pa su se često i klonili od njega”[56].
Već u toku aprila 1846. godine u Srbiji je bila otkrivena tzv. Mirčina-Mirčićeva zavera. Ispostavilo se da je u pozadini zavere bio knez Miloš. Zavera je obuhvatala i neke narodne prvake iz leskovačko-niškog kraja. Cilj zavere bio je, pored restauracije Obrenovića, još i buna u leskovačkoj, niškoj, pirotskoj, berkovačkoj, belogračačkoj i vidinskoj kazi. Ovim povodom pohapšeni su mnogi ugledni ljudi, a među njima i Stojan Čavdar. Međutim, Čavdar je ubrzo bio pušten[57].
I prilikom pokreta naroda niške, leskovačke i vranjske kaze 1850. godine, Stojan Čavdar je ponovo hapšen i saslušavan[58].
Stojan Čavdar je bio relativno miran sve do 1861. godine kada je u Niš došao Sadrazan, veliki vezir. Sadrazan je odmah po dolasku u Niš ponudio Čavdaru da se primi dužnosti obor-kneza u Zaplanju, što je Čavdar odbio „izgovarajući se da je oslabio i ostario”.
Ubrzo posle ovoga Čavdara optužiše kod Sadrazama da se ponovo buni. Tako je bio doveden kod Sadrazama koji ga osudi na vešala, ali se posle predomisli i odluči da ga otpremi u Carigrad. „No, po pričanju, bude udaljen Čavdar na putu izmeću Jedrena i Carigrada. A drugi opet pričaju da je odveden u Aziju, i tamo zatvoren u neku kulu. No verovatno da će biti ono prvo”[59].
Porodica Stojana Čavdara takođe je stradala. „Kad je Čavdar prebegao u Srbiju, Turci mu proteraju celu porodicu u 'surgun' u Lovče — u Bugarskoj — a sa njim još nekoliko porodica viđenijih Srba iz onog doba (...). Mučili smo se u Lovči te smo zarađivali komad hleba da se ishranimo —- veli baba Jaglika kći Čavdareva. Ali i nas jedno jutro ogreje sunce. Dođe sam paša i još mnogo Turaka u našu kuću gde smo stanovali. Pošto se svi iskupismo on nam reče: da se spremimo za put da idemo svojoj kući gde nas otac čeka. Tada nam porezaše nove haljine i svima dadoše, pa nas na kolima ispratiše sve pod stražom do V. Krčimira, gde zatečemo oca”[60].
Narod istočne i južne Srbije napravio je od Čavdara legendarnog junaka. Kad je Čavdar bio prvi put osućen ia smrt, „nedelju dana — priča narod — kovata je naročita sablja, koja je 10 oka bila teška. Ali opet niko se iije smeo usuditi, da njome skine glavu s ramena ovom divu, jer se svak osećaš nejak i slab i verovaše da ga nikakva sablja ne može poseći. Narod još veruje da je Čavdar živ, upravo zamišlja da ne može nikad ni umreti. Da je zatvoren u neku „gvozdenu kulu”, koja je 40 kanaka daleko preko mora, i tu ga i danju i noću čuva po jedan „tabor” turskih pizama. Pre dve godine beše se proneo glas po Zaplanju, da se Čavdar izbavio iz ropstva, i da će kroz koji dan doći u Zaplanje. Ovome se svako živ obradovao. No jedni se brzo uveriše da to nije istina, a drugi i dan danji očekuju njegov povratak”[61].
Jedna legenda o Čavdaru kaže da je jednom orao sa devet pari volova na svojoj njivi, na najveći praznik. Orao je za pšenicu. Narod se tome začudio, ali niko ništa pije smeo da kaže. Tad rekla neka pobožna baba iz sela da paze koje će pile prvo da stane na oranje, pa da joj kažu. Kad je krenuo deveti par volova, na njihovu brazdu stao je gavran. Baba je taj znak protumačila da će deveto Čavdarevo koleno da strada zbog tog oranja.
Ustanak 1841. godine nadahnjivao je sve potonje borce za osloboćenje od Turaka. Ličnost Stojana Čavdara, njegove ideje i akcije predstavljale su inspiraciju i podsticaj najistaknutijim borcima.
Todor Stanković (1852—1925), jedan od glavnih organizatora ustanka 1878. god. i učesnik svih akcija za osloboćenje od Turaka, ovako je video ustanak 1841. i njegove vođe: „U Nišu i po selima još je bilo živih ljudi koji su upamtili ustanak severozapadno od Niša 1835. a naročito ustanak na Kamenici, koji je obuhvatio sva sela oko Niša, sela u Zaplanju, Vlasotincima i u pirotskom okrugu. Ovaj je ustanak buknuo 6-og aprila 1841. godine. Vođe su bile: Marko učitelj iz Velepolja, Miloje iz Kamenice, Stojan Čavdar i Srndak iz Zaplanja”[62].
Kole Rašić je, takoće, nadahnut ustankom 1841. godine i njegovim vođama, a posebno Stojanom Čavdarom i Srndakom. Kole Rašić je radio „po ugledu na Stojana Čavdara i Srndaka”. Kao i njegovi uzori i on je „zametao mnoge kavge i bio podstrekač mnogih buna u Dobriču, Toplici i Zaplanju"[63].
6. Miloje Jovanović je tokom oružanog sukoba za vreme razmirice 1841. godine poginuo. Nikola Srndak je pobegao u Srbiju i nastavio da živi u Kragujevcu. Stanko Bojadžija adaptirao se niškoj turskoj sredini. Stojan Čavdar je nastavio vojevanje odnosno hajdukovanje progiv Turaka i, na kraju, 1861. godine ubijen je od Sadrazama, velikog vezira[64]. Eto osnove da se od Čavdara stvore legende, da se uključi u pesmu i da postane njena centralna ličnost — glavni narodni junak. Stojan Čavdar je, pored Hajduka Veljka, još jedna istorijska ličnost iz sredine XIX veka koja uživa nepodeljene simpatije narodnih pevača istočne, jugoistočne i južpe Srbije. Ali, Stojan Čavdar najčešće nije u pesmama nazivan svojim imenom verovatno zato što je bio hajduk, konspirativan, ilegalan borac protivu Turaka. A kad je umro u tim akcijama nasledio ga je njegov sin Anđelko Stojanović. Da je i Anđelko bio istaknuti borac protivu Turaka svedoči činjenica da je postao prvi predsednik, po isterivanju Turaka, opštine Veliki Krčimir 1878. godine.
Jedna od najlepših pesama o razmirici 1841. godine je pesma „Đura Tamničar”[65]. Ona peva o boju orlova i sejama, o boju posle koga „potiče reka Krvavica” koja se u pesmama još zove Rumenlika, Rumenlija. Nakon ugušenja ustanka, Đura nastavl^a da robuje, da tamnuje, tj. on je i dalje ostao tamničar (sužanj).
Ime Đura ima u narodnom usmenom stvaralaštvu višestruko značenje. Đura je, pre svega, mitološka ličnost. Ali, istovremeno, u pesmi se daju eventualne tri veze Đure Tamničara sa Đurđem Brankovićem. Najpre, to je samo ime Đura (Đurađ), drugo, to su sokoli, poznato Đurđevo znamenje i, treće, to je Đurđeva kćer, sultanija Mara. Taj eventualni amalgam (mitološki Đura, Đurađ Branković i ustanički vođa Stojan Čavdar) sačinjen je tako da prožima ukupnu istoriju srpskog naroda.
Đura Tamničar nije veliki junak kakav je, na primer, Marko Kraljević. Đura nije gizdav, nakićen junak koji ima posebnog konja, posebnu sablju i slična obeležja velikih epskih junaka. Đura je rob, tamničar koji svojim prstima hrani sokolove, a svojim suzama ih poji, spremajući ih tako, kao svoje staro znamenje, da ih pošalje na dvorove svoje koji su, kako ga sokoli obaveštavaju, u pelin urasli i u kojima kukaju tri kukavice. Veliki emocionalni naboj ove pesme objašnjiv je jednostavnom činjenicom da Đurino tamnovanje — robovanje u stvari simbolizuje ukupno narodno robovanje pod Turcima. Pesma „Đura Tamničar” realno je prikazala neuspeo ustanak 1841. godine, pa je, sa te strane, jedinstvena u ukupnom narodnom pesništvu na srpskohrvatskom jeziku.
Mnogo pesama koje donosimo u Ciklusu „Ti poteče reka Krvavica” inspirisala je razmirica 1841. godine. Ona najpopularnija: „Starino, Stara planino, lele!” verovatno je inspirisana udesom ustanka 1841. godine kada su ustanici „pojeli” svoju decu kao da su jagnjad đurđevska, jer ustanak nije uspeo, a strahovita odmazda niškog Sabri-paše nije poštedela ni decu.
O ovim narodnim pesmama već su napisane mnoge rasprave, ali, verujemo, tek će se pisati. One otvaraju brojna pitanja vezana za istoriju robovanja srpskog naroda iod Turcima. Čitajući ih sada, čitalac ih doživljava kao svedočanstva (iz najtragičnijeg perioda u istoriji srpskog naroda) sačuvana zahvaljujući narodnoj memoriji i autentičnom poetskom izrazu.
Kakvo je bilo robovanje pod Turcima? Odgovor na ovo pitanje daju i ove pesme. U tome odgovoru ocrtavaju se, kao crvena nit, dva pojma koji sve povezuju, sve prožimaju, sve objašnjavaju. To su pojmovi — razmirica (borba) i tamnica (ropstvo). Drugim rečima, za sve vreme robovanja srpskog naroda pod Turcima vladala je razmirica. A razmirica (razmirno, razmirstvo, razmirina, razmireto) u ovim pesmama je višestruko složen i slojevit pojam. Tako, ove pesme pevaju o rodoskvrništvu između brata i sestre, o velikim grehovima zbog kojih se jede sopstveni sin kao da je jagnje đurđevsko (kanibalizam?), o neshvatljivim neverstvima i ubistvima u porodici, o mnoštvu besmislenih smrti, i sl. Ali, sve su to, smatramo, površinska obeležja ove poezije. Pravo značenje tih metafora objašnjavaju pojmovi — razmirica odnosno stih: Razmiri se Tursko i Bogdansko i tamnica odnosno stihovi: Šta li cvili gore u planinu i Tu poteče reka Krvavica (reka Južna Morava?).
Jednu od ovih pesama — „Jad jaduje Jerina gospođa” — u kojoj se peva o kanibalizmu u vreme „Kad su Turci Srbe porobili”, Dušan Nedeljković ovako je komentarisao: „I ovako neviđenom jezovitom epikom pripoveda sebi poetski sažeto svoju ljudsku životnu etničku istoriju neviđenog jada”, „nezamišljivog jada i ljudskog poniženja”, „nižeg od skota”, vekovnog srpskog robovanja, takva da se zaista nijedna druga u čitavom srpskom eposu sa njom ne može upoređivati”[66]. Povodom iste ove pesme, dr Petar Vlahovnć kaže i sledeće: „Pred grozotom i jezom užasa, koji je drastičniji i upečatljiviji, čak i od strašnih primera iz Dantovog „Pakla", zastaje dah u grudima. Pred tim ljudski groznim, ali poetski tužno dirljivim rečima, pojedinac zaboravlja „svoje jade" utapajući ih u one opšte kroz koje prolazi porobljeni srpski narod... Dovoljno je podsetiti se na primer „Ćele kule" kod Niša, koju su Turci sazidali posle jedne borbe od glava izginulih srlskih ratnika — ustanika za slobodu"[67].
U pesmama koje donosimo u ovoj knjizi, kako smo rekli, prva razmirica vezuje se za maričku ili kosovsku odnosno za kunovičku bitku. Donosimo jednu pesmu u kojoj se peva o razmirici („Na leto oće razmireto”) za koju zapisivač Miloš Milosavljević svedoči da je pevana za vreme prvog srpskog ustanka. Pesme u kojima se peva o razmirici iz 1841. godine brojne su. Prema tome, ove narodne pesme pevaju o razmirici (ili razmiricama), a razmirica je trajala vekovima odnosno sve vreme robovanja pod Turcima. Ali, istovremeno, za sve ove pesme, počev od maričke bitke ia sve do osloboćenja od Turaka ovih krajeva karakteristično je da pevaju ne samo o narodnom stradanju već pevaju i o antiturskom raspoloženju i borbi. Pomenuli smo da pojam razmirica, kao sinonim za rat ili ratno stanje, označava veliku nesreću i stradanje svake vrste. Od pada Srbije pod Turke 1459. godine (krajevi istočne i južne Srbije pali su ranije), pa sve do oslobođenja za narodnog pesnika sa ovog područja Srbije trajala je razmirica. Ako se drugačije nije moglo boriti, onda se odlazilo u hajduke, a oni su uvek bili pod oružjem i uvek su se borili, od đurđeva do mitrova dana. Pošto je narod živeo u ropstvu, to je svaka iole ozbiljnija razmirica (oružani sukob), narodu donosio još veće nevolje. A kako je tih oružanih sukoba bilo tako reći neprekidno, to je neprekidno trajala razmirica. Tako se odražavala tragična atmosfera i odražavala se pesma tužna, bolna, pesma žalna, kako bi rekao Borisav Stanković.
Kad se Milan Đ. Milićević prvi put sreo sa novooslobođenim krajevima iz 1878. godine i kada je čuo pesms tih krajeva, zapisao je: „ ... Glas na koji se pevaju više liči na glas tugovanja, nego na glas vesela pevanja. I narodna pesma nosi znake od narodne sudbine; nosi obeležja od prilika kroz koje narodu život prolazi"[68]. Ali, i drugi pisci su uočavali u ovim pesmama taj „glas tugovanja”. Tako, Marinko Stanojević je 1930. godine napisao: „Vrlo je mali broj pesama, kroz koje veje veselost, vedrina duha. Kroz najveći broj pesama probija se neka seta, neka neodrećena tuga, koja dušu para. To nisu, da tako rečem, pesme s osmejkom na licu, to su pesme sa suzama, pesme, kroz koje vekovni rob više cvili nego li što peva”[69]. Velibor Gligorić takoće ponavlja istu konstataciju: „Uvek se oko ovih pesama obavija oblačak tuge, melanholije, čežnje za životom koji se nije dovoljno iživeo i dovoljno razvio, prigušen ropskim uslovima”[70]. Ako ove narodne pesme iz istočne i južne Srbije (i sa Kosova) imaju „glas tugovanja”, ako se u njima „više cvili nego što (se) peva”, ako je taj glas „prigušen ropskim uslovima”, ako imaju izrazitu sklonost prema opevanju tragičnih motiva i ako se mogu prepoznavati po naročitoj tragičnoj atmosferi, onda te pesme baš po toj osobenosti upotpunjuju i zaokružuju celinu srpskog eposa. Čitalac se lako može uveriti da je ta tragična nota prisutna u svakoj pesmi u ovoj knjizi. Međutim, kad se sve ove pesme uzmu zajedno, može se prepoznati koliko je opevana tragika difereicirana, skladno povezana, koliko je duboka i, istovremeno, koliko je ispunjena pozivima na borbu i koliko je prožeta jakom verom u pobedu, tako jakom da narodni pesnik na scenu velike lične tragedije dovodi pravičnu višu silu koja razrešava sukob čime postiže da lična tragedija dobije opšte ljudski smisao.
1. Do sada je objavljeno osam antologija (izbora) narodnih pesama istočne, jugoistočne i južne Srbije (uključujući i Kosovo). Pet knjiga odnosi se na lirske, dve na junačke pesme i jedna na pripovednu epiku[71].
Ilija Nikolić: Goro le goro, zelena, antologija narodne lirike iz istočne Srbije (Zaječar, 1966. godine), ima 90 stranica. Obuhvata: Predgovor Ilije Nikolića, 55 pesama, Beleške uz pojedine pesme, Izvore, Registar početnih stihova narodnih pesama, Registar mesta u kojima su pesme zabeležene, Rečnik malo pozpatih reči i Kratke biografije sakupljača (Aleksaidra Belića, Koste P. Manojlovića, Miloša Milosavljevića, Milana Đ. Milićevića, Vladimira J. Milutinovića, Vlastimira Stanimirovića i Marinka Stanojevića).
U izdanju Gradine (Niš, 1971. godine) Momčilo Zlatanović i Staniša Tošić objavili su knjigu: Čudno drvo, lirske narodne pesme jugonstočne Srbije. Obim knjige od 224 strane podeljen je na: Uvodne napomene, Lirske narodne pesme jugoistočne Srbije (Predgovor) autora, 142 lirske narodne pesme (lazaričke, kraljičke, svadbene, žetelačke, ovčarske, hamamske, ljubavne i istorijske), Rečnik manje poznatih reči, Izvore pesama, Pregledane knjige.
Dr Vladimir Bovan objavio je u izdanju „Jedinstva” iz Prištine 1972. godine „Antologiju srpske narodne lirike Kosova i Metohije”. U knjizi je objavljeno 300 pesama koje su razvrstane na: obredne i običajne pesme (koledarske, božićne, jovandanjske, vodičarske, pesme na ranilu, lazaričke, uskršnje, đurđevske, dodolske, krstonoške, svatovske i slavske), posleničke, verske, ljubavne i porodične pesme. Antologija sadrži iscrpan predgovor (7—43 strana), napomene, objašnjenja, popis dela iz kojih su uzete pesme, rečnik dijalekatskih reči i strancizama.
Dr Vladimir Bovan je 1980. godine objavio knjige: „Lirske pesme I” i „Lirske pesme P” u okviru 10 knjiga sa zajedničkim naslovom: „Narodna književnost Srba na Kosovu”. Pored obimnih predgovora, izvora iz kojih su uzete pesme i rečnika manje poznatih reči, knjige sadrže po 400 pesama. Prva knjiga obuhvaga: obredne pesme (koledarske, božićne, vučarske, jovanjske, vodičarske, pesme na ranilu, Jeremije, lazaričke pesme, kalinarske pesme, pesme na cveti, veligdanske, đurđevske, troičinske, dodolske i krstonoške), običajne pesme (svatovske, zdravice i tužbalice), verske pesme i posleničke pesme. Knjiga Lirske pesme P sadrži: ljubavne, porodnčne i rodoljubive pesme.
Knjiga četvrta ove edicije odnosi se na junačke pesme i donosi 50 pesama. V. Bovan ih je razvrstao na: pesme pretkosovskih vremena, pesme o kosovskom boju, pesme o Marku Kraljeviću, pesme pokosovskih vremena, pesme o hajducima, pesme o uskocima i pesme novijih vremena.
Peta knjiga nosi naslov „Pripovedna epika” i donosi takođe 50 pesama. Pesme su razvrstane na: bajke u stihovima, legende u stihovima, baladičke pesme i novelističke pesme.
Momčilo Zlatanović objavio je u izdanju Narodne knjige (Beograd, 1982. godine) knjigu: Lirske narodne pesme iz istočne i južne Srbije (Izbor). Knjiga ima 143 strane, a obuhvata: Uvodne napomene M. Zlatanovića, 273 lirske narodne pesme (koledarske, pesme na ranilu, lazaričke, pesme koje se pevaju na biljni petak, uskršnje — veligdenske, đurđevske, kraljičke, spasovske, krstonoške, da prestane kiša, svatovske, pesme koje se pevaju na sahrani mladića, tužbalice, pesme o radu i uz rad, mitološke pesme, bajalice, ljubavne pesme, pripevke (pripojke), porodične pesme, pesme sa istorijskim sećanjem, pesme oslobodilačkog rata i socijalističke revolucije), Bibliografiju radova o narodnim pesmama (izvod) i Rečnik manje poznatih reči.
Momčilo Zlatanović objavio je u izdanju Narodnog muzeja u Vranju (Vranje, 1987. godine) knjigu, „Epske narodne pesme jugoistočne Srbije”. Knjiga sadrži uvodne napomene, 37 epskih pesama, Izvore pesama i Rečnik manje poznatih reči.
2. Naša knjiga predstavlja pokušaj da se iz velikog broja zapisanih i objavljenih epskih, epskolirskih i lirskih pesama (računamo preko 20.000 pesama) sačini, po utvrćenoj nameri, izbor pesama zapisanih tokom poslednjih sto sedamdeset godina na području istočne i južne Srbije (sa Kosovom i Metohijom). Kad kažemo da smo imali određenu nameru, onda mislimo na opredeljenje da u ovaj izbor unesemo pesme oa istorijskim sećanjem. Ali, i uže od toga. Mi smo u knjigu unosili samo one pesme koje, po našem osećanju, predstavljaju čvršću celinu sa drugim pesmama ovog izbora. Na taj načnn, ova knjiga omogućava, posle skoro dva veka zapisivanja, prvi potpun i zaokružen uvid u ovu vrstu narodnih pesama istočne i južne Srbije. Ovo smo mogli ostvariti, razume se, izborom pesama i njihovim rasporedom u knjizi. Držeći se rečenog, i naši tekstovi su usmereni ka tom cilju. Naime, njime smo želeli da ponešto kažemo o društveno-istorijskim i etnografskim uslovima u kojima su pesme stvarane i pevane. Tom cilju, pa svoj način, služi i Rečnik manje poznatih reči.
3. Mi smo narodne pesme preneli tačno onako kako su ih objavili zapisivači. Dakle, naslovi pesama i pravopisna norma — pogiču od zapisivača. Ta neujednačenost se nije mogla izbeći jer smo smatrali da je ujednačavanje ne samo teško izvodljivo već bi se, što je važnije, izgubila autentičnost zapisivanja i time uskratile mnoge svakako značajne informacije o pesmi, zapisivaču, mestu i trenutku zapisivanja.
Ako zapisivači nisu pesmama davali naslove, to smo mi učinili jer je i pesma bez naslova, kao i ostale u knjizi, morala imati naslov. Najčešće, naslov je postojao prvi stih ili, ređe, naslov smo davali prema nekoj ključnoj figuri ili pojmu, ali uvek smo, pri tom, težili da naslov tačno izrazi sadržinu pesme. Kod davanja naslova, ukoliko se ne radi o prvom stihu kao naslovu, mi smo ga davali u skladu sa pravopisnom normom kazivača (ili zapisivača) odnosno u skladu sa jezikom same pesme. U napomenama smo rekli kojim pesmama smo mi dali naslove.
U nekim slučajevima, kod pojedinih reči u pesmama, bilo je evidentno da se radi o štamparskim greškama. Mi smo uneli ispravke, ali smo i o tome rekli u napomenama.
4. Iz naslova knjige („Narodne pesme iz istočne i južne Srbije”) vidi se da su pesme koje ovde objavljujemo zapisane na području Mećuopštinske regionalne zajednice Zaječar, MRZ Niš, MRZ Leekovac i na području SAP Kosovo. Ovde se radi samo o približno odrećenim granicama jer pesma ne poznaje granice, pogotovu dobra pesma.
5. Želim da i ovom prilikom izrazim zahvalnost na podršci i pomoći u radu na ovoj knjizi akademiku Vojislavu Đuriću. Akademik V. Đurić je i na prvu verziju rukopisa napisao recenziju. Isto tako, u nekoliko navrata vodili smo razgovore o ovim pitanjima. Recenzija i razgovori doprineli su da knjiga ima oblik koji se nalazi pred čitaocima.
Zahvalnost dugujem i dr Iliji Nikoliću, naučnom savetniku SANU koji je recenzijom i mnogim razgovorima doprineo da se neke eventualne slabosti knjige izbegnu. Dr I. Nikolić mi je, osim toga, pružio dragocenu pomoć u iznalaženju retkih zbirki narodnih pesama.
Redakciji Biblioteke Etnoantropološki problemi Odeljenja za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, posebno profesoru dr Petru Vlahoviću, dugujem zahvalnost na uključivanju ovih istraživanja u projekat ovog Odeljenja: Etnoantropološke karakteristike stanoviištva Srbije, čime je mojim istraživanjima omogućena finansijska podrška Republičke zajednice nauke Srbije.
D. Simonović
Reference
uredi- ↑ P. Matković: Putovanja po balkanskom poluostrvu XVI vijeka, Rad, knj. 84, str. 86.
- ↑ Isto, Rad, knj. 100, str. 122. Sa ovim „divlje i sirovo” pevanje i svedočenjem o nošnji dostojnoj „otmenih i plemenitih žena”, putolisac kao da želi da istakne tragiku robovanja.
- ↑ Isto, knj. 116, str. 88.
- ↑ Istorija Niša, knjiga I, Gradina, Niš, 1983, sgr. 177.
- ↑ Vuk Stefanović Karadžić: Srpske narodne ijesme, knjiga I, br. 465.
- ↑ Srpske narodne umotvorine sa Kosova iz rukopisa Dene Debeljakovića, knjiga prva, lirske i epske narodne pesme, izdanje ANUK, Priština, 1984. godine.
- ↑ Knjigu je za štampu pripremio Stevan Mokranjac, izdanjs SKA, Srpski Etnografski zbornik, Beograd, knjiga III, 1902.
- ↑ Živojin Stanković, Narodne pesme u Krajinn, SAN, Muzikološki institut, knjiga 2, Beograd, 1951. god.
- ↑ Vidi detaljnije: dr Radoslav Radenković: Vukovim tragom — Narodno stvaralangtvo jugoistočne Srbije, Narodne novine, Niš, brojevi od 14—15. II 1987. do 5. III 1987. god.
- ↑ Vuk Karacić: Srpske narodne pjesme, III knjiga, Prosveta, Beograd, 1958, drugo izdanje, str. 614.
- ↑ Vladan Nedić: Antologija narodnih lirskih pesama, Beograd, 1969, str. 225.
- ↑ Dr Vido Latković: Narodna književnost, Beograd, 1975, str. 28.
- ↑ Predgovor V. Nedića u knjizi M. Zlatanovića: Igliče venče..., Vranje, 1967, str. III.
- ↑ Dr Momčilo Zlatanović: Narodno pesništvo južne Srbije, Vranje, 1982, str. 164.
- ↑ Vojislav Đurić: Antologija narodnih junačkih pesama, Beograd, 1969, peto dopunjeno izdanje, str. 63—66.
- ↑ Istorija srpskog naroda, tom I, Beograd, 1982, str. 88—89 i K. Jiriček: Istorija Srba, knjiga I, Beograd, 1978, str. 342—344.
- ↑ Konstaitin Jiriček, Istorija Srba, I, Beograd, 1978, 353—370.
- ↑ Istorija srpskog naroda, Beograd, 1982, II, str. 218 i dalje.
- ↑ Isto, str. 251.
- ↑ Isto.
- ↑ Isto.
- ↑ K. Jariček, isto, str.
- ↑ Feliks Kanic: Srbija — zemlja i stanovništvo, Beograd, 1985, str. 196—199.
- ↑ Konstantin Mihailović iz Ostrovice: Janičareve uspomene ili turska hronika, Beograd, 1986, str. 106—107.
- ↑ Veselin Čajkanović: Mit i religija u Srba, Beograd, 1973, 402—462. „Po jednoj od najboljih koledarskih pesama, prispeo je s vojne 'beli Vide’. Nije teško razabrati da se iza ratnika koji je vojevao protiv crne vojske krije staro božanstvo svetlosti”. (V. Nedić: Antologija narodnih lirskih pesama, Bsograd, 1969, str. 13).
- ↑ Istorija Niša, I, 1983, str. 107—256.
- ↑ Dr D. Simonović: Zaplanje, Gradina Niš — Narodna knjiga Beograd, 1982, str. 93. Istorija Niša, I, 1983, str. 177.
- ↑ Isto.
- ↑ Isto.
- ↑ Isto.
- ↑ Isto.
- ↑ Isto.
- ↑ Ovaj potpis patrijarha Arsenija IV Jovanovića Šakabente prvi put je objavljen u našoj kljizi „Zaplanje”, Gradina, Niš, 1982, 100.
- ↑ Vladimir M. Nikolić: Narodni pokreti protivu Turaka u srezu niškom — Milojsva i Srndakova buna, separat iz „Pregleda”, Crkvene eparhije niške, Niš, 1932, str. 11. i 13.
- ↑ Istorija srpskog naroda, tom V—1, str. 42—246. Vidi i Istorija Niša, tom I, str. 277—289, Niš, 1983. Vidi takođe Sevdelin Andrejević: „Niška buna 1841. godine”, Niški zbornik, br. 3/1977. str. 33—70 i „Okončanje niške bune 1841. godine”, Niški zbornik, br. 4/1977, str. 50—74.
- ↑ Isto, str. 242—243.
- ↑ Isto
- ↑ Dr D. Simonović: Zaplanje, op. cit. str. 104—121.
- ↑ Leskovački zbornik, H/1979. i HH1U/1984, 12—20.
- ↑ Isto.
- ↑ Dragoljub Trajković objavio je značajnu građu o ovom ustanku u Leskovačkom zborniku, brojevi: VIII/1969, str. 175—186, H/1979, str. 223—248 i XXIV/!984, str. 12—20.
- ↑ Ova knjiga čuva se u Muzeju crkvenih starina u Nišu.
- ↑ M. Đ. Milićević: Kraljevina Srbija, Beograd, 1884, str. 51.
- ↑ Dr Vladimir Stojančević: Južnoslovenski narodi u Osmanskom carstvu od Jedrenskog mira 1829. do Pariskog kongresa 1856. godine, izd. PTT, Beograd, 1971. godine str. 172—173.
- ↑ Vladimir Nikolić: „Narodni pokreti protiv Turaka u srezu niškom — Milojeva i Srndakova buna”, Niš, 1932. god. str. 18.
- ↑ Isto, str. 21.
- ↑ Borislav A. Andrejević: Spomepici Niša i okoline, Niš, 1985, str. 179—180.
- ↑ Svet M. Marić: Stojan Čavdar — vojvoda zaplanjski, Brastvo, br. 6, Beograd, 1894. god. str. 294—306.
- ↑ Isto, str. 294.
- ↑ Isto, str. 304—305.
- ↑ Isto, str. 304.
- ↑ Isto, str. 296—297.
- ↑ Vladimir Nikolić: Milojeva i Srndakova buna, Niš, 1932. str. 20—21.
- ↑ Svet. M. Marić, isto, str. 297—299.
- ↑ Dr Vladimir Stojančević, isto, str. 174.
- ↑ Svet. M. Marić, isto, str. 299.
- ↑ Dr V. Stojančević, isto, str. 174—175.
- ↑ Isto, str. 252—253.
- ↑ Svet. M. Marić, isto, str. 303—304.
- ↑ Isto, str. 298—299.
- ↑ Isto, str. 304.
- ↑ Todor Stanković: „Učešće Nišlija u oslobodilačkom ratu 1876— 1877.” „Spomenica šezdesetogodišnjice i osvećenja spomenika oslobođenja Niša, Niš, 1937, str. 17.
- ↑ Isto, str. 133.
- ↑ Jedan zvaničan srpski dokument (Izveštaj okružnog načelnika u Adeksincu, potpolkovnika i kavaljera Petra Radojkovića upućen Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije) od 11. avgusta 1843. godine govori da Stojan Čavdar i Zdravko arambaša sa 180 ajduka „neprestano narod na oružje dižu”. (Leskovački zbornik, XXIV, 663—664).
- ↑ Pored „Bure Tamničara”, postoji i pesma „Jelka Tamničarka”, koju donosimo i koja je nekada pevana uz igru bez muzike i bila vrlo popularna.
- ↑ D. Nedeljković: Narodno pevanje limitrofne temišvarske srpske etničke grupe, Zbornik radova SANU, Nova serija I, Etnografski institut 5, Beograd, 1971, str. 106. Citirano prema dr Petru Vlahoviću: Jedna etnoantropološka pojava iz srpskog usmenog narodnog stvaralaštva, Razvitak 1/1974, str. 82.
- ↑ )Dr Petar Vlahović: Jedna etnoantropološka pojava iz srpskog usmenog narodnog stvaralaštva, Razvitak, Zaječar 1 /1974, str. 82.
- ↑ M. Đ. Milićević: Kraljevina Srbija, Beograd, 1884, 317—318.
- ↑ Marinko Stanojević: Zbornik priloga za poznavanje Timočke Krajnne, knjiga II, Beograd, 1930, str. 69.
- ↑ Velibor Gligorić: Portreti, Beograd, 1965, str. 9.
- ↑ Dragoslav Manić Forski: Antologija lužničkih narodnih pesama, Babušnica, 1980. Mada je ova vredna knjiga ovako naslovljena, ipak se radi o zbirci.
Izvor
uredi- Dragoljub Simonović: Narodne pesme iz Istočne i Južne Srbije, Beograd, 1988., str. 1-26.