Moja Ljubav
Sad je ljubav moja jedna vila tmurna,
Osamljena, pusta, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.
U strehi se krova gnezde miši slepi;
U prozora svijeh, rasklimana, gnjila,
Kô u mrtve tice, vise oba krila,
A po njima pauk svoje mreže lepi.
Gde šedrvan mutni spram kapije prska
Niz pragove krnje ribnjaku se siđe,
No labuda nema... Povrh vode riđe
Leže mrtvi venci lotosa i trska.
Samo noći koje, kad ogrnu ti'o
Struke mesečine bašte vile stare,
Sve dvorane sinu, tremovi se žare,
I sa harfa svuda zvuk se diže mio.
Svih prozora snova uzdignu se krila,
Kao da bi negde poleteti htela;
I puna korala poteku sva vrela
Radosti i pesme, gde su groblja bila.
Nove svetle kaplje rasipa fontana -
Iz drobnih dragulja lepa plane boja;
I pri mesečini vedra slika tvoja,
U svodu od ruža javi se altana...
Lotosi zašušte po ribnjaku celom,
Kô sedef sva voda zablista iz rama
Jasika i breza, a ti ozgo, sama,
Na labuda svoga mašeš ružom belom...
On uskrsne... Krila, kô dva bela jedra,
Podiže i kruži nadomak fontane -
U te gleda... Zlatno, iz brezine grane,
Mesečevo koplje pogađa mu nedra.
No sve mine... Snova ćuti vila tmurna,
Ostavljena, sama, paučljiva, bona...
Više ruže žute ne mašu s balkona,
Ni kaktusi rujni iz mramornih urna.