Morska vila
Švetska balada
Plavog mora bela vila
Drago momče opčinila,
Što iz čuna rujne boje
Zlatne ribe lovilo je.
Baš onda ga opčinila
Mesečina kad je bila,
A po moru zvezde male
Ljubazno su trepetale.
Mlado momče želja goni,
Od ljubavi plamom gori,
Pa na more navezlo se
Gde vilinski behu dvori.
Veslo bije, čunak leti,
Zlatne ribe vijaju se,
A s' labudom moreplovca
Žubor-vali sigraju se.
Kad do bele stene dođe,
A na njojzi vila sedi,
Oko vile nimfe divne
Međ valovi skaču sedi'.
Divna li je ona vila!
Vito telo, duge vlasi,
A svionu belu rizu
I alem i biser krasi.
Lakim skokom, opčinljivo
Skaču vile dole, gore,
A od divne pesme njine
Široko se topi more.
U divotnom sjajnom ruvu
Bila je međ nimfe stala,
Kao zlatna mesečina
Kroz nojcu joj kruna sjala.
Kad vila u more skoči,
A to more do dna vrije,
More vrije, vila pliva
Pa ovaku pesmu vije:
„Lepo momče, ja te ljubim!
Hajd' amo u dvore moje:
Belogrivi laki hati,
Biser, zlato — sve je tvoje.
Sa tebe sam sve sa neba
Ja skinula zvezde dole:
Haj, ti neznaš, kako silno
Morska vila tebe vole.
Hodi amo, ja ću, momče,
Verna tebi ljuba biti,
A bogatom, večnom moru
Vladarem te postaviti.
Daću tebi svetlu sablju,
Od zvezdanih zraka hata
I labuda za jahanje
Kristal-dvore pune zlata.
Ja te ljubim! Gleni samo
Zlatne zvezde kako sjaju
U mom dvoru na dnu mora
Taki sjaji ne prestaju!"
Vila reče, uze momče
Pa se s' njim u more spusti,
Te sad snove tamo snuje
Na vilinih šećer-usti.
Al o divnom pramaleću
Kad je lepši odsjaj zvezdi,
Po moru će svake noći
Na svom hatu da projezdi.
Pa kud ide, stane, glene,
Il od srca pusti glasa:
Svuda glazba, skladna glazba
Prati njega od talasa.
Al igalu kada dođe,
Te kroz zlatnu mesečinu,
Iznovice vidi slavu
I divotu prirodinu:
Iz grudi mu uzdaj leti,
A ruka mu suze briše,
E iz mora već ne može
Prirodi na grudi više.
I vali se zapenuše,
I cvećem se ospe more,
A kamenje ognjen-oka
Nedra bi mu da progore.
Al kad kratka nojca prođe,
Tad i kralja sreća mine,
Pa i opet nazad mora
U valove i dubine.
