Moravka devojka
Poranila Moravka devojka,
poranila rano u nedelju,
na uranak baš na Đurđevdanak,
pa se mlada kraj Morave šeta,
sama, bosa, po rosnoj livadi! 5
Sama sobom cura progovara:
„'Vaj Moravo, što si dočekala,
da u tebi nigde nikog nema,
da u gori sa mnom progovori!
Pusta polja leže neorana, 10
pusti stada bloje bez čobana,
pusti konji vrište bez junaka,
mlade cure venu bez momaka!
'Vaj zelena po livadi travo,
ko će tebe travo pokositi? 15
Ko će mene mladu zaprositi?
Po poljima i po livadama
i u selu gde bejahu prela,
gde bejahu slave i veselja,
tu se sada tužna viju groblja, 20
a kod groblja po gomila roblja,
tuže, plaču i u kamen kunu,
do tri cara, srpska zulumćara:
car Viljema i Franju Josifa
i sa njima Koburg Ferdinanda! 25
Neka kunu i ja ću ih kleti:
Švapski cari krvave aveti,
vaši dvori ostanuli pusti!
u krv vam se krune utopile,
ljube vam se brzo preudale! 30
Vaša carstva brzo propanula!
Što Srbiju zemlju porobiste,
što mukama strašnim umoriste
žene, starce i đecu nejaku
i herojsku mnogu srpsku vojsku! 35
Što u sinje more potopiste,
našu vojsku, našu uzdanicu
i u vojsci mog brata Marinka!
Avaj mene dični sokolovi!
Srpska vojsko, uzdanice divna! 40
Srpski borci mučenici slavni!
Kuku mene, moj brato Marinko,
moj sokole u herojskoj vojsci,
sunce moje, rano li mi zađe!"
Tako mlada tuži i nariče, 45
od muke je srce zaboljelo,
a od srca u glavu dodalo!
Ona pade na zelenu travu,
kako pade, pak se obeznani!
Dok joj junak ko na javi dođe, 50
sveti ratnik, a pravde zaštitnik!
Pa govori Moravci đevojci:
„Nemoj kukat, moja sestro draga,
nit’ kobiti braću sokolove!
Lažu Švabe, Nemci i Bugari, 55
da je srpska vojska propanula,
u nesito more valovito!
Već poslušaj moja sestro draga,
da ti pravo po istini kažem:
kad Srbiju Srbi ostaviše, 60
učitelji škole zatvoriše,
zatvoriše, đake povedoše,
a popovi crkvo zatvoriše,
zatvoriše, ključe ponesoše,
pa odatle gorom otidoše, 65
iza gora put sinjega mora;
ja sam njima vođa postanuo,
da ih vodim i da ih predvodim;
čuvo sam ih od zime i gladi,
od krvnika i divlje zveradi, 70
sve do sinjeg mora dubokoga!
Pa uđosmo u galije teške
i odosmo morem prostranijem.
A kada smo na sred mora blii,
tu nas jeste sreća nanijela, 75
na zelenu goru od maslina,
đe bijaše mnogo manastira;
tuna bješe kao u proleće:
voće zraše, cvijeće cvetaše,
a ta gora Krf se, zovijašv! 80
I nas tuna divno dočekaše,
plemeniti Rusi i Francuzi
i sa njima bogati Englezi;
u novo nas ruho obukoše,
pod šatore nove uvedoše. 85
Pa pošto se dobro odmorismo,
od teškoga puta dalekoga,
vratiše nas opet u galije.
Opet, seko, pođoše galije,
niz pučinu mora dubokoga, 90
lađu nam je sreća poslužila,
izveze nas zdravo i veselo,
na obalu kod grada Soluna,
blizu Ovete gore pravoslavne,
baš na polje Bolnoga Dojčina! 95
Sad da ti je sestro pogledati:
sve je bijel šator do šatora,
a sve barjak jedan do drugoga:
tu su Drinci, tu su Šumadinci,
pa Valjevci i hrabri Moravci, 100
Timočani i mladi Vardarci!
Među njima vitez od Srbije,
stari Putnik heroj naših dana!
Pa počuj me Moravko devojko:
kada čuješ da se Balkan strese, 105
kad polete sa planine vile;
kad se gordi razviju barjaci,
kad top rikne, Morava odjekne,
dobro znadi to je srpska vojska!
Onda ćemo mirno zapjevati: 110
Oj Moravo, moje selo ravno!"
