* * *


Moravka devojka

Izašla je Moravka devojka
u proleće na svetoga Đurđa,
pa se mlada po Moravi šeta
sama, bosa, po rosnoj livadi.
„Oj Moravo, što si dočekala 5
da u tebe nigde momka nema,
ni na njivi, niti u livadi,
ni u gori sa mnom da prozbori.
Pusta polja stoje neorana,
pusta stada blaju bez čobana, 10
vrani konji vrište bez junaka,
mlade cure venu bez momaka.
Oj zelena na livadi travo,
ko će tebe, travo, pokositi,
ko li mene jadnu zaprositi. 15
Kroz moravska polja i livade,
a kroz sela gde su bila prela,
gde bejahu slave i veselja,
tu se sada tužna groblja viju;
a kod groblja po gomila roblja 20
tužno plaču i u kamen kunu.
Neka kunu i ja ću ih kleti
do tri cara, do tri zulumćara:
car Viljema i Franju Josifa
a najviše Koburg Ferdinanda; 25
Sva tri cara sramno poginula
od vas nigde ne ostalo traga;
vaši dvori vatrom izgoreli,
vaše ljube porod ne imale,
vašu vojsku kuga pomorila, 30
od vas nigde ne ostalo traga;
vaša zemlja roda ne rodila —
što Srbiju zemlju porobiste
samorane majke ostaviste,
ostaviste mnoge udovice, 35
ostaviste seje bez brataca,
ostaviste cure verenice,
pod prstenom mlade nevesgice, —
isteraste našu divnu vojsku.
Srpska vojsko, nenosito zlato, 40
gde se deste, gde li otidoste?
Niti znaste, niti prikadiste,
niti vino jadni prelivaste!“
Tako jadna tuži i nariče;
od tuge joj srce malaksalo 45
i od tuge snaga je izdala.
Ona pade na zelenu travu.
Kako pade tad se obeznani.
U snu jadna polumrtva spava
dok joj u snu ko na javi dođe 50
Kristov junak svetitelju Ćorđe,
sav u srmi i u suvom zlatu,
na labudu konju krilatome,
u ruke mu koplje ubojito,
na glavu mu kapa od čelika, 55
pa govori Moravke devojke:
„Nemoj kukat’, moja sejo draga,
sejo draga, Moravko devojko,
lažu Nemci, Švabe i Bugari.
Kad Srbiju Srbi napustili 60
iza gora, ja sam njima vođa
ja ih vodim i ja ih predvodim
preko reka i preko urvina,
preko brda i snežnih planina.
Čuvo sam ih od gladi i zime 65
čuvo sam ih sve do sinjeg mora.
A tu, sejo, svetitelj Nikola
uveze nas na galije teške,
pa odveze morem debelijim.
Kad smo bili na sred mora slana, 70
tu nas, sejo, sreća nanijela
na zelenu goru od maslina,
gde no beše mnogo manastira
naše vere i našeg zakona
i u njima svetiteljsko telo — 75
starog G rka svetog Spiridona.
Tu nas, sejo, divno dočekaše
prijatelji iz daleka sveta:
plemeniti Rusi i Francuzi,
Talijani, bogati Englezi. 80
U novo nas ruho obukoše,
pod čadore nove uvedoše,
donesoše piva i jestiva,
donesoše svake đakonije,
donesoše svake lekarije — 85
ko bolesan toga izvidaše,
ko umoran toga odmoriše
od teškoga puta Arbanije.
Kad nas dobro, sejo, okrepiše
u galije opet nas vratiše, 90
u galije svetitelj Nikole.
Tovar beše za nedelju dana —
puk za pukom, brigada s brigadom,
sve se lađe morem okretoše.
Na katarke barjaci se viju, 95
a po moru talasi se biju.
Veslajući i boga moleći
da mu čuva na moru galije
od vetrova i zlih vremena,
od sirena, švabskih sumarena. 100
I bog dade, neka mu je slava,
izveze nas zdrave i vesele,
izveze nas kod grada Soluna,
a na polje Bolnoga Dojčina.
Sejo draga, Moravka devojko, 105
da si vidla što nisi videla —
od Soluna pa do Svete Gore
sve junački logor do logora,
a bijeli čador do čadora.
Ko ždralovi momci postrojeni, 110
sila moćna ko u gori vile —
mrka lica, hajdučkih očiju.
Tu su Drinci, tu su Šumadinci,
tu Dunavci i hrabri Moravci.
U svakoga ruho ustreptalo, 115
u svakoga srce zaigralo —
sve gledaju na planine sive
čas čekaju u boj da se krene.
Zato nemoj, sejo, tugovati,
već se vrati opusteloj kuli 120
pa pripali sveću i kandilo
i pomeni krsno ime naše —
nek pomogne svakog ko ga slavi.
Kada čuješ da se Balkan strese,
kad zaklikću za planine vile, 125
kad se gorom razviju barjaci
kad top rikne, Morava odjekne —
to će biti, sejo, srpska vojska
što zboriše Švabe to slagaše
da u sinje more potonuše.“ 130

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

  • Simonović, Dragoljub, Zaplanje - priroda, istorija, etnografija, društveno-ekonomski razvoj, porodica, narodne pesme, Niš, Gradina; Beograd, Narodna knjiga; Etnografski institut SANU, 1982., str. 638-641.