Mozaik

Mozaik Pisac: Jovan Grčić Milenko

Dar prijatelju mome, a pesniku našem
Lazi Kostiću.

Kamen i kamen;
Nemaju pravog mesta, ni reda,
Al’ brižnom rukom
I slatkom mukom
Ja ću ih tako složit’,
Položit’,
Da budu vredni tvoga pogleda!
* * *
Uglađen kamen tek vidiš sada;
Al’ čekaj tada:
Mrtav će kamen
Buknut’ u plamen!
A slika ona
Koja se sada tvom oku skrila
Biće ti mila...

I
SUZA.
Uvaži, dušo draga,
Ljubavnu suzu moju,
Nek padne kao rosa
Na cvetnu dušu tvoju.
Ne prezri suzu ovu,
Jer tebe suza žali.
Ah! grešan svak je, ’rȃno,
Sa suzom koj’ se šali!

II
MOJE SUNCE.
Od kad te poznah, diko,
Ja lepi’ poznah dana!
Milo mi duša strepi,
Sećanjem uzdrhtana.
I danas ti si sunce
Što svetli moje dane!
Umreću, ako zađe,
Pa drugom kome grane.

III
DEVOJKO, DEVOJKO!
Čednu ti pesmu pošljem,
K’o što ti srce želi;
Ti pesmu rado čitaš,
Ali te ne veseli.
Ti ljubav svoju kriješ,
A ljubav moju štuješ,
Pa tajno suze liješ
Kad pesmu moju čuješ.

IV
NAŠA LjUBAV.
Bezbrojno cveće cveta
U vrtu oko mene.
Ja belu ružu berem,
A bela ruža vene.
Oj ružo, cvetna dušo,
Nas cveće plačno gledi:
Sa tebe list gde spada,
Moj obraz kako bledi.

V
NjEN POZDRAV.
Proleće ljupko stiže,
Polja se svud zelene,
Grud mi se burno diže,
Gle, raj je oko mene!
U lug me ptice zovu.
Ja slušam glase njine,
Pa k’o da pozdrav čujem
Svog zlata iz daljine.

VI
PITANjE.
Je l’ zbilja pozdrav, dušo?
Je l’ verna mis’o tvoja
Što ljupkom pticom posta,
Pa meni slast propoja?
Oj, ptice moje mile!
Pevajte, nek se ori!
Jer glasom vašim slatkim
Devojka moja zbori.

VI
DOBROM DRUGU.
Dobro je srce tvoje:
Uvek se dobru nadaš!
Ni tad ne veliš: »zlo je!«
Sa dobra kad postradaš.
Ti veliš: ko postrada,
Nek muški jade svlada
I brže s’ lati rada,
Pa opet dobru nada!

VII
ON I NjEGOVA DRAGA.
»S brojni ću doći svati
Po tebe, slatka ’rȃno!
Vernom te ljubom zvati
Bogom je meni dano!«
Ko l’ će mu na put stati?
Ne prođe mesec dana,
A brojni kliču svati:
»Odbi se vita grana«.

IX
LASTE.
Kad prvo jato lasta
U predel naš se kreće,
Iz grudi mojih pesma
Na susret njima leće.
A jesen kada dođe,
I cveće kad precvati,
Tad pesma moja laste
Čak preko mora prati.

H
POSLE KIŠE.
Bujna je kiša pala,
Još malko tek što sipi.
Svežine grud mi puna,
Od milja da prekipi.
Po zraku ševa leće,
A duga nebo šara.
Ja rosno berem cveće,
A grud mi pesmu stvara.

XI
ZABAVA NA SELU.
Ja merim okom rado
Široko, cvetno polje;
Spazim li belo stado,
E, tad’ sam dobre volje.
Duvana jednu lulu
Ponesem za pastira;
On dobar, — uzme vrulu,
Pa svira, Bože, svira...

XII
JUTARNjI POZDRAV.
Ja slušam tihe zvuke:
Jutarnji biju sati.
Još malko, pa će sunce
Selance da pozlati.
Šta šušnu preko puta?
Ko ono dom otvara?
»Dobroj’tro, braca-Joco!«
»Da Bog da, tȇto stȃra!«

XIII
SVEČAN TRENUTAK.
Slavujȃ čedno jato
Sa vite peva grane, —
Prekrasno, umiljato,
Ori se na sve strane.
Planinski potok stao;
Brz lahor tiše pirnu;
Dalje im poći žao,
Tako ih pesma dirnu!

XIV
BESCOCLEN PASTIR.
Noćno je nebo sjalo
U jasno-plavoj boji.
Pastiru na um palo
Da sjajne zvezde broji.
»Gde pamet osta tvoja?!«
Ljut mesec dole viče;
»Ni ja im ne znam broja,
Tek znam da nebo diče!«

XV
PLANINSKA SLIKA.
Ja nađoh izvor bajan
U kršnoj, divljoj gori.
Tu potok vedro-sjajan
Planinski strah žubori.
U granju ptice ćute.
Sve biljke k’o u tuzi.
Po hladnoj gorskoj steni,
Gle, crna zmija puzi...

XVI
ŽIVOT.
Kad sinoć kroz vrt prođoh,
Ja spazih krinak beo;
Kad jutros u vrt dođoh,
A beli krinak sveo!
Ah! šta je život drugo
Do kratak jedan sanak?
Tek iz sna da se trgneš,
A suđen doš’o danak!

XVII
BRATSTVO I BOGATSTVO.
S bratom se bratac gnjura
I biser iz mora vade;
Što više bisera zgrnu,
To većma braća se svade.
Bednom je srcu njinom
Do lažnog bisera stalo;
A pravi biser, bratstvo,
U more njima je palo.

XVIII
NIJE DRUKČE.
Što mudrom volja prođe
Da ludu sluša šalu,
A žednom volja dođe
Da traži dno bokalu,
Ko tome da se čudi?
Prastare to su stvari!
Taj samom sebi udi
Ko njima volju kvari.

XIX
PROSTO PRAVILO.
Ko odveć mnogo pita,
Taj lažno odgovara;
Po svetu ko se skita,
Taj ume da se pretvara;
Ko samog sebe vole,
A tuđeg jede hleba,
Obori toga dole,
Jer nije k’o što treba!

XX
PROKLETSTVO.
Nepošten kol’ko nosi
U duši grešnih želja,
Toliko pošten treba
Da ima prijatelja.
No danas hula više
Ostvari grešnih želja,
Neg’ pošten što bi stek’o
U svetu prijatelja!

XXI
NAJSKUPLjA REČ.
Imade reč’ca jedna
Bescene vrednosti puna;
Šta je sve zemno blago?
Šta sviju careva kruna?
Kuca l’ ti zahvalno srce,
Tu reč’cu odma ćeš znati;
Nemarno srce — ax! — ne zna
Da reč’ca ta znači — mati.

XXII
NEKAD i SAD.
Kad pređe bejah doma,
Vedro mi beše čelo;
»Blago mu majci staroj!«
Šaptaše celo selo...
No mračno sad mi čelo,
Jer bolan stižem doma.
Sada će šaptat’ selo:
»Siroma? — o — siroma’!«

XXIII
KOD MATERE.
U tuđoj zemlji srce
Željno mi beše svega;
A uz to još sam pozn’o
Šta znači tuđa nega.
No duši sad mi lakše!
Kod majke sad prebivam,
Pa danju o njoj mislim,
A noću o njoj snivam.

XXIV
I NjEN JE SIN ĐAK.
Sa kule zvona biju,
I školsko zvonce zvoni.
Kraj mene mati sela,
Pa gorke suze roni.
»Što plačeš, dobra nano?«
Umilno ja joj reko’.
»Teško mi srcu, ’rȃno,
Umrlo — đače neko«...

XXV
NA DUNAVU.
Rado te gledah, reko,
Sa bujni tvoji vali,
Tad još — e, da l’ se sećaš? —
Kad bejah dečko mali.
Danas te gledim opet!
Ali kroz gorke suze...
Péko, došao neko —
Tvom dečku zdravlje uze.

XXVI
TUŽNO SEĆANjE.
Je l’ ovo staza ona
Što k česmi na breg vodi?
Srce mi šapće: jeste!
A staza: hodi, hodi!
O da l’ ćy, česmo mila,
Kraj tebe sad kad stanem,
Da prvo vode srknem,
Il’ pre da suzu kanem?

XXVII
FRUŠKOJ GORI.
Lepote svake puna,
I puna svakog milja,
Još svud si puna, goro,
Lekovnog, svežeg bilja!
Pa bolan k tebi, goro,
Tvoj pevac dođe, evo:
Priteci, lek mu reci,
Ljupko je tebi pev’o...

XXVIII
PRI RASTANKU.
Što lira moja vajno
U noći sad zabruja?
Do mene stiže tajno
Glasova plačna struja.
To c’ lira moja prašta
Sa sestrom mojom vilom;
A vila, pri rastanku,
Dodirnu žice krilom.

XXIX
ODLOŽENA PESMA.
Da l’ jošte pesmu onu?
Al’ gluvo već je doba!
Iz ruke pero klonu,
Umorna oka oba,
Dremovno sveća pucka.
Hvata me tajno sanak.
Laku vam noćcu želim!
A sutra: srećan danak!

Izvor

• Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 247-258
• Rakitić Slobodan, Antologija poezije srpskog romantizma, Beograd: SKZ, 2011, str 445-448
• Pesnici I, str 83—85

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Grčić Milenko, umro 1875, pre 149 godina.