Mladost Dositija Obradovića/16
| ◄ PETA POJAVA | ŠESTA POJAVA | SEDMA POJAVA ► |
II ODELjENjE[1]
Vrt pred manastirom.
ŠESTA POJAVA[2]
ANTONIJE, JANIĆIJE, DIONISIJE, VASILIJE i NIKA PUTIN
(Antonije zasađuje ružu, Janićije prebira pasulj, Dionisije i Nika Putin opravljaju jedno bure, a VASILIJE čita)
ANTONIJE:
Tako, krasna moja ružice, pa se samo lepo primi te da mi narasteš tanka visoka i zamirišeš ljupkim tvojim mirisom!
JANIĆIJE:
I šta još, oče Antonije veliki?
ANTONIJE:
Hajde ćuti ti tamo, paraklisaru, i prebiraj tvoj pasulj, a ne mešaj se u moj razgovor.
JANIĆIJE:
Pa da vidiš, mogao bp i ti baš pomoći, pametnije bi učinio nego što ružice zasađuješ!... Nemoj da se stidiš od pasulja, jer ćeš se za koji dan s njim poznati, pa će prijateljstvo poduže trajati.
DIONISIJE:
Pravo veli otac Janićije. Post je evo pred vratima a s njim ruku u ruke i pasulj!... Opet šest nedelja stroge dijete, da ne pokvarimo stomak!... (Tuče ljutito po buretu.) Drži to bolje, Niko. Šta si se zamislio?... Baš kao da te se pasulj srca kosnuo! I ti kanda više mariš za pečenu kobasicu?...
NIKA (jako uzdane):
I za šunku, oče Dionisije!
DIONISIJE:
Vidiš, a ja sam mislio, da si ti ljubitelj posta kao i onaj naš ludi Dimitrije!... No, i taj će do koji dan skapati od gladi!
ANTONIJE:
Mani se njega, oče!... On hoće da se posveti!...
JANIĆIJE:
Proći će on kao onaj ciganski konj. Taman naučio gladovati kad je i skapao!
DIONISIJE:
Vidiš ti to njega!... Hoće momče da se posveti!... Moj brajko, u Opovu, blizu Iriga, još se nije niko posvetio!... (Niki.) Okreni to bure, Niko.
VASILIJE:
Mlad je još; ne zna šta radi. I sam sam takav bio. Dok bude malo stariji, okaniće se svojih sadanjih misli.
JANIĆIJE:
Ti si, oče, uvek njegov advokat!
ANTONIJE:
Nije ni čudo; i on sve jednako nešto čita!
VASILIJE:
Svak ima svoj posao, pa na tom i radi.... Ja imam crkvu i knjižnicu, te mi je posao čitati.
DIONISIJE:
Čudna mi posla — knjižnica!... Otvoriš je o slavi svake godine po jedan put, pa ste onda gotovi!... Pa šta ima, boga ti, u toj knjižnici?
VASILIJE:
Ima, Bogme, lepih stvari.... Skupocenih mitra od naših despota i arhijereja; starodrevna oružja i pokućstva; skupocenih crkvenih ukrasa i svakojakih pisanih knjiga, i to rukom pisanih tako divotno, da se čovek čuditi mora onoj marljivosti i istrajnosti, koja je sve to uradila!... Moj oče, kamo sreća da se to iz sviju manastira pokupi i, po primeru drugih naroda, u kakvom muzeumu hrani, jer, boga mi, pored našega nadzora, sve će propasti!
ANTONIJE:
Pa zar nije lepo što mi o slavi puštamo narod, da vidi sve te stvari?
VASILIJE:
Jeste, oče; ali mi ne znamo upravo objasniti narodu: šta je i kakve je vrednosti ono što mu pokazujemo. Dočim da se u muzeumu hrani, našlo bi se stručnjaka koji bi sve te stvari proučili, te bi u stanju bili od toga razne koristi vući po našu srpsku istoriju i nekadašnju slavu, a i drugima objasniti od kakve su vrednosti i kakvog značaja te stvari. Osobito bi za mladež dobro bilo, kad bi pri većim školama ove naše stvari pred očima imali i proučavali.
DIONISIJE:
Kad je do sada kod nas moglo biti, može i od sada.
VASILIJE:
Do sada je moglo tako biti, jer nije nigde sigurnijega mesta bilo od manastira. Sada već, hvala bogu, ima u našem Srpstvu dovoljno mesta dostojnijih da im se ovaj amanet srpski preda!
(Čuje se zvono.)
DIONISIJE:
Eto zvoni na ručak! Niko, hajde sa mnom u podrum, da iznesemo vino. (Ode s Nikom)
JANIĆIJE:
Hajde, oče Antonije veliki. (Ode.)
ANTONIJE:
Hajde, oče Vasilije; mani se već knjige! (Ode.)
VASILIJE:
Evo me za tobom.... Da mi je samo znati gde je Dimitrije?!... Već ga evo treći dan nema u manastiru!... Da nije kudgod po okolini u pustinji?!... Jedva da verujem, jer je Dimitrije inače plašljiv i ne bi ni za koje novce u šumu prenoćio!... Siroto dete!... Samo da mu se nije što dogodilo!... (Osvrće se i ode.)