Mladost Dositija Obradovića/12
| ◄ PRVA POJAVA | DRUGA POJAVA | TREĆA POJAVA ► |
DRUGA POJAVA
Pređašnji bez VASILIJA - zatim DOSITIJE i NIKA PUTIN
ANTONIJE:
Mora da su kakvi karlovački blagodejanci!... Nešto mi mršavi izgledaju; valjda ih je gladovanje oteralo te su došli da se malo zahrane.
JANIĆIJE:
Ta valjda u blagodejaniju baš nije tako rđav kost?
ANTONIJE:
Nije tako rđav, da ne može gori biti; ali da je samo malo gori, onda blagodejanci osem vode ne bi ništa dobili!...
IGUMAN:
Bogme, onda takog blagodejanija ima duž celoga Dunava!... A evo ih već dolaze.
(Ulaze Dositije i Nika Putin. — Poljube igumana u ruku.)
NIKA (lagano Dositiju):
Odgovaraj ti na ono što budu pitali.
DOSITIJE (tako isto):
Ne staraj se; pusti samo mene.
IGUMAN:
Od kud ste vi, deco?
DOSITIJE:
Iz Banata.
IGUMAN:
A daleko li ste nakanjeni?
DOSITIJE:
Ovde bi radi ostati, ako nas primite.
IGUMAN:
Što ćete ovde?
DOSITIJE:
Naumili smo se pokaluđeriti.
IGUMAN:
A imate li vi oce i matere?
DOSITIJE:
Ovaj moj drug (Pokazuje na Niku) ima mater, a ja sam i bez oca i bez matere.
ANTONIJE:
Da t’ kažem, oče igumane, ja ću toga maloga uzeti, a Maksimu ću dati put, jer je nestašan kao vrag, i jutros mi je nov krčag razbio.
IGUMAN:
Oče Antonije, zar sam ja ovde aga na Kareja?
ANTONIJE:
Ta nemoj se, boga ti, ljutiti! Ja znam da si ti iguman; al’ ako ga ti uzmeš, kako si ti ljut i naprasan, on će treći dan od tebe pobeći. Ti znaš da kod tebe đak ne može obastati.
IGUMAN:
Ako bude kao tvoj Maksim, neće ni trećega dočekati!... (Dositiju.) Ti mali, kako se ti zoveš?"
DOSITIJE:
Dimitrije Obradović.
IGUMAN:
A iz koga si mesta.
DOSITIJE:
Iz Čakona.
IGUMAN:
E, dobro, dakle; reci sada hoćeš li biti moj đak?
DOSITIJE:
Hoću.
IGUMAN:
No, poljubi ruku, pak ti ne slušaj toga velikoga i bradatoga; on govori šta mu na usta dođe. Ako ti samo budeš dobar, u svem Opovu nećeš naći boljeg od mene. A ti, oče Janićije, i tako si paraklisara, a bez đaka si, uzmi toga drugoga. On je pojači; baš kako valja za paraklisaru.... (Okrene se Dositiju i Niki.) No jeste li zadovoljni?
DOSITIJE i NIKA:
Jesmo.
IGUMAN:
A jeste li gladni?
NIKA:
Ja jesam po zdravo.
DOSITIJE:
Ja nisam ništa.
IGUMAN:
E, jesam li ti rekao, oče Janićije, da je ovaj (pokazuje na Niku) taman za paraklisaru.... Hajde odvedi ga pa ga nahrani.
JANIĆIJE (Niki):
Hajde sa mnom. (Za sebe.) Meni se čini da ovaj nije iz Banata došao, nego iz karlovačkog blagodejanija! (Ode s Nikom.)
IGUMAN:
E, bratijo, naručali smo se, napili smo se, napripovedali smo — sad svaki na svoj posao. Ja idem malo da prilegnem, a ti, Dimitrije, možeš ostati ovde, a možeš i šetati malo po manastiru, da vidiš kako izgleda tvoja nova kuća. (Svi odu osem Dositija.)