Mladi hodža ipak nadmudrio
Bilo jedio tursko dijete, pa učilo u mejtefu[1]. Kad izuči sve mejtefe, krene se u Stambol, da tamo još više što nauči, te kad postane hodža, da bude pametan. Pošto se u Stambolu izuči, dobije testir[2], te postane hodža, pa se vrati u svoj vilajet[3]. Kad dođe tamo, zastane još jednog starog hodžu. Mladi hodža počne se razmetati i hvaliti, kako je on pametan, a ovaj vaš stari hodža, veli, ništa ne zna, ko tuka. Turci se ne daju ni osoliti, ne daju oni starog hodže, već ga stadoše sad još više hvaliti i govoriti, da je mnogo bolji i pamstniji od mladog. To bilo za muku mladom hodži, pa se vrati opet u Stambol, ode svojijem učiteljima pa rekne: „Ama zaludu ja toliko vakta[4] kod vas učih — i zaludu mi dadoste testir, da sam hodža i da sam pametan, kad eto u mom vilajetu ima jedan stari hodža, koji nikud nije iš'o, pa ljudi vele da je bolji nego ja. Ja sam govorio, da nije tako, ali zaludu, oni vele: „i ti si pametan, samo nijesi naučio širetluke[5].“ Učitelji mu kažu, da su ljudi imali pravo, jer ko je pametan, taj sebe neće hvaliti — „treb’o si i ti s ljudima hvaliti starog hodžu, pa da vidiš onda!“
Kad to čuje mladi hodža, vrati se natrag. Sad poče i on starog hodžu hvaliti, veli: „takog hodže nema ni u Stambolu!“ — a u sebi je jednako smišljao, kako će se starom hodži osvetiti.
Jednom rekne on Turcima: „Braćo! Velika bi šteta bila, da naš dobri hodža. umre, a da nam nikakva spomena ne ostavi. Ako ništa drugo, a vi ištite od vašeg dobrog hodže barem po jednu dlaku iz svoje brade, da vam za spomen ostavi. Turcima se to dopane, te odma jedan od njih, prvi i najugledniji ode hodži i zamoli ga, da mu za slučaj smrti da jednu dlaku iz brade za spomen. Hodža pristane, trgne jednu dlaku i dade mu je. Kad na jedan put navališe Turci sa sviju strana, te svakom opet da po dlaku iz svoje brade, no kad jedno šćede reći „elandurila!“ — i da se po starom običaju uvati za bradu, kad na veliko čudo u bradi ne bijaše više ni jedne dlake.
Kad se po tom mladi hodža sastane s Turcima, oni ga počeše koriti „vidiš veli ti si prije vik’o na našeg hodžu, da je budala, a sad ga i ti hvališ, kako je to?“
Na to mladi hodža reče: „Što sam prije kazao za hodžu, i sad velim — da je vaš stari hodža prava budala, jer da nije budala, de bi dopustio da mu vi bradu, to svečevo obilježje — očupate.“
Stari hodža i svi Turci sad tek viđeše, da je mladi hodža sve prevario, te ovu njegovu šalu primiše za istinu.
Pribilježio:
P. Ćenić
Izvor uredi
Bosanska vila, godina I, broj 3, Sarajevo, 1. februar 1886, str. 46.