Mladen
Teb’ Miloje, sve saleće mladež, rad’ pjesana,
Mladež ljubi: umiljat je glas tvoga gortana.
Zapjevaj nam slatku pjesan, radost onog braka,
Koga prostor još rastavlja jedne noći mraka;
Sve te misli, sve nadežde predvkušene slasti, 5
Što će dvoje uživati sutra s punom vlasti.
Ili nam poj zadovoljstvo po dugom rastanku,
Kako negda s ljubom bješe Sibinjanin Janku.
Poj seljanske žizni dolju, ljubve drevno žilje,
Ili kako pod Rodopom djeve beru smilje. 10
Skaži što su sprva bile serbski gora vile;
Poj što voliš, samo nam poj, ta oćeš li, Mile?
Miloje
Ja milujem vsegda pjesne, ja milujem mladež,
No ljubov je štekotljiva, svoj razbira padež:
Tu se oće hitrost Pinda, tu c’jevnica lepa, 15
Tu pripjeva kolik’ oči paunova repa.
Svaki bi rad da se poje žar njegove grudi,
Ovome su javor-gusle, tom svirjel po ćudi.
Jedan ište da se pjesna s pravom ljubve slaže,
Drugi da mu ja pogodim šta joj srce kaže. 20
Ljubve Bogu, za okladu, tu bi bio zamor,
Nit’ je posla težeg imo, otkako je Amor.
Da ti pojem o ljubovi, njoj su muze blage,
Al’ izberi od pjesana što su tebi drage.
Mladen
Poj mi ljubov iz Prizrena, potajenog pira, 25
Lobzanija Ljubosave kod svoga pastira.
Poj kako s’ je omilila Milica Nenadu,
Ostavivša vezen pojas pod lipom u ladu.
No, ne, to je davno bilo, pov’jest sada mertva,
A ljubovi našoj živa podobaje žertva. 30
Poj, koja je sreća onog koji ljubljen ljubi,
Jogunasti kako dane u pustoti gubi;
Kako ljubov, kud god ide, preobraža tvari,
Što se ljubi, sve zagrlja, za drugo ne mari;
Poj tainstva čijeg nibud zavjeta ljubnoga, 35
Oćeš moga, sad izberi, ili voliš tvoga.
Miloje
Obećo sam, zaljubljeni, pjesnu sam vam dužan,
Čovek ničij, svoga slova valja da je sužan.
Ja bi pjevo ono vreme, iskoni u svetu,
Što vozrastu svakom svoju razakriva metu. 40
Kog’ oseća naitije, i stado, i drevo,
Istočnici po gorami, tamno zemlje črevo.
Vreme milo, mog’ dostojni gananija dani!
Da vas pastir u dolini, ptičica na grani,
Da vas težak, s njive svoje, vosklicajuć hvali, 45
Jek odziva slavoslovi po vsemirnoj dalji!
Kad svešteni oganj našu utrobu podiđe,
Srce dotle bespristrasno dvojno želi biće;
Sva priroda izm’jeni se, onemile ljudi,
Duša sama - no ne dugo - po pustinji bludi, 50
I sve traži, i sve pita, vjere ne imade,
Sve joj smeta, sve je malo, jedno joj se krade.
No vnezapu kad ovako sjetujuć razbira,
Davni sudi nedvižime sudbine su mira!
Vnezapu joj drug predstane u odličnoj rizi, 55
Koga istom stazom vode podobni podvizi,
Dvoumije sve iščezne, istini su trazi,
S ovom zorom tma prestane, ljudi nisu vrazi,
Tak’ u ono sveto jutro, jutro nove žizni,
Kad se sresmo, mila Vido, jednog duha blizni, 60
Moj je žrebij divno r’ješen sreće ovog sv’jeta,
Godine mi iz vesana nastale i ljeta.
Otkako su oči tvoje men’ srce urekle,
I sve strasti mog suštestva za tobom potekle,
Meni drugi vozduh diše, drugo sunce sv’jetli, 65
Drugi noćne prozivaju slatke čase p’jetli.
Svud se junost, svud krasota, svud veselost kaže,
Sve ščastiju mome novu otradu prilaže.
Stado veće vozigrava meni ispod gora,
Njiva oko pastirskoga razbotjeva dvora; 70
Dolina mi novu ljupkost jutrom daje rosna,
Novu sladost s ladom svojim dreva plodonosna;
Sunce s neba, mjesec, zemlja i sve mira tvari,
Rekao bi da su dužni čuvstvam mojim’ dari.
Kud pogledam, svaki holmić ružu prozjabava, 75
Kud god stupim, s ljubičicom meša mi se trava.
Misli moje, kud s’ obrate sretaju blaženstvo,
Sni na odru zautrašnje slave predprazdenstvo.
Pak kad svega toga uzrok, što je sve zazido,
Tebe pomnim, duši mojej, vozljubljena Vido! 80
Sreća, velim, u slobodi čoveka počiva,
A sloboda u ostenu razumnome živa.
Prisustvija tvoga na me sila je tolika,
Ko materi svega zemlji sunce, neba dika.
Kako holmi u Danice vzigravaju žaru, 85
Tako u tvog ja pogleda vozsijavam daru.
Sm’jeh na licu i prijazan svega struka tvoga,
Netljena je, do dna srca, pažit oka moga;
Gledeći te ja utapam u plameno more,
Ko što trepte kade sunce oblistava bore. 90
Uhu mome slovesa su ono tvoji usta,
Bez šta b’ meni zemlja bila sva gluha i pusta;
Što su nebu jasne zv’jezde, njivi zlatni klasi,
To besjede sluhu mome ljupki tvoji glasi.
Duha tvoga blagovonom uhaniju nema, 95
Ni što gora, ni dolina, ni što polje sprema,
Podobni mu ostrov nema uhanijem cv’jeta,
Divni sostav pristrastijam vozmužavši ljeta!
Lobzanije usta tvoji prevoshode mleka,
Prevoshode grozda sladost, rosu zlatnog v’jeka; 100
Gortanu mom med i saća nisu takve slasti,
Slađi nije nježni pokoj, nego tihe strasti.
Tvoja, Vido, objatija, Vido, tvoje lono,
Tvoje blago, srcu mome srce kad je sklono,
Ja sam viši od careva, ja prezirem v’jence, 105
Ja uživam stada moga pasući prvence,
I budući tajno neko čuvstvo meni kaže,
Kako što se Bog s prirodom u stvaranju slaže,
Tako da je, vseljubezna, i u našej vlasti,
Samo sušte sozdatelstvo črez ljubovi slasti: 110
Mi smo dosta jedno drugom, dosta za potomstvo,
U nami sva sokrovišta, tu naše lakomstvo,
Svako naše vnušenije, svaki podvig t’jela,
Dvolična su duše naše jednosuštne djela.
Mi drug druga magnovenja staramo se bljusti, 115
Ugađati seb’ vzaimno i srcem i s usti,
Neka teče, nek’ proteče takve žizni r’jeka,
O mi ćemo, gdi god bude, živiti dov’jeka.
