Mijat Tomić i mostarani Turci
Bratjo moja, a družino moja!
Bog nam dao zdravlje i veselje,
Sačuvo nas kuge i morie,
Od zla druga, golemoga duga,
Da pievamo, da se veselimo, 5
Sve u strahu Boga velikoga.
Pije vino Tomić Mihovile,
Viš Konjica na Ivan planini.
Kad se Mijo vina ponapio,
Družini je svojoj besiedio: 10
Nijel' majka rodila junaka,
U moju ga četu opremila,
Tko će uzet divit i kalema,
Turski pisat na kolenu svomu?“
Tu junaci mukom zamukoše, 15
A u cernu zemlju pogledaše.
Al negleda hajduk Mamenica,
Već Mijatu tiho besiedio:
„Kakvu hoćeš knjigu napisati?“
Mijat kaže, piše Mamenica: 20
„Da ste zdravo, Mostarani Turci!
Salijtee nam toke triestere;
Svake toke nek su od tri oke,
Miji toke od četiri oke;
Jedne toke od suhoga zlata.“— 25
Kada agam taka knjiga dođe,
Knjigu štiju Turci Mostarani,
Knjigu štiju, suze prolevaju:
Ali se njima drugo nemogaše,
Jer znadoše, tko Tomić biaše. 30
Terziama čohu podielili,
Kujundžiam srebro razmierili,
Terzie im srezali ječerme,
Kujundžie toke salievali.
Čudna ih je globa prebijala, 35
Na preslicu pala po hiljada!
Pa poslaše Mihi u planinu.
Miho dieli toke i ječerme:
Daje svakom toke od tri oke
Seb' uzima od četiri oke; 40
Marianu od suhoga zlata.
Kad to vidi hajduk Mamenica,
Pomami se kano žeravica,
Pa poteže od bedrice ćordu
I udara Tomića Mijata. 45
Kako ga je lahko udario,
Ljutu mu je ranu načinio:
Vide mu se obe džigerice
I košulja, gde mu stoji serdce.
Pa okrenu hajduk niz planinu, 50
A za njime trideset hajdukah;
Sam ostade Tomić harambaša,
I još s njime sestrić Mariane.
Mihi sestrić tiho besiedio:
„Moj daidža! sve moje uzdanje, 55
Možeš znati, da ćeš preboliti?
Da ti tražim od mora ećimah,
I liekovah, svakojake trave.“
Njemu Miho liepo odgovara:
„Der odpaši mukadema pasa, 60
Pa utegni moje rane ljute,
Pa me uzmi na pleća junačka,
Nosi mene do vode Jabuke."
Sve Marjane učinio biše;
Nosi Mihu do vode Jabuke, 65
Pa ga krije u šašiku travu.
Opet njemu Miho govorio:
„Ovde ima moja posestrima:
Kad dievojka na vodicu dođe,
Ti ćeš poznat moju posestrimu – 70
Najposle na vodu dohodi;
Zovi curu u šašiku travu."
Kad u jutru jutro osvanulo,
Al eto ti triest dievojakah,
A najposlie Mij'na posestrima. 75
Gledo Marjan iz šašike trave:
Sve dievojke vode natočile,
One su se natrag povratile,
A najposlie Mij'na posestrima;
Nju mi Marjan iz šašike viče. 80
Kad je Miho curu sagledao,
Govorio Tomić harambaša:
„Ja sam ti se ljuto obranio;
Donesi mi beza sto aršinah,
Za zavojah, za mojieh ranah. 85
Malo vrieme, zadugo nebilo,
Posestrima Mihi dolazila,
Sto aršinah platna donosila;
Miho njojzi stotinu dutakah.
Kako cura kući dohodila, 90
Odmah poče nizati đerdane.
Podpazili Mostarani Turci,
Pa dievojku oni ufatili,
Curu biju od tela kandžiom:
„Kazuj cura, odklen ti dukati?“ 95
Al se curi na ino nemore,
Ona kaže, što je i kako je:
„Ja imadem jednog pobratima,
Po imenu Tomića Mijata;
Ljuto mi se pobro obranio, 100
Odnila mu beza sto aršinah,
A on meni stotinu dukatah.“
Opet Turci curi govorili:
„Kaži cura, gde ti je pobratim?“
Njima cura za nevolju kaže: 105
„Eno pobro kod vode Jabuke,
Kod Jabuke u šašici travi.“
Kad to čuli Mostarani Turci:
Pokupiše jednu četu malu,
Četu malu, stotinu puškarah; 110
Pa odoše do vode,Jabuke,
Nebil' našli Tomića Mijata.
Tu Mijatu dobra srieća bila,
Jera njega nenajdoše Turci
Već najdoše Vuka Mamenicu. 115
I njegovo družtvo od hajdukah.
Hajduke su rastierali Turci,
Mamenicu živa ufatili,
Svezali mu ruke naopako,
Poveli ga do grada Mostara. 120
Kad su blizu došli do Mijata,
Onda viče, hajduk Mamenica:
„Haramio! gdie li si mi Mijo?“
Kad je bio,hajduk spram Mijata,
Opet viče iza svega glasa: 125
„Haramio, gdie li si mi Mijo?"
Il' nečuješ, il nehaješ za me?“
Kada hajduk već prošo Mijata,
Opet ti je ljuto govorio:
„Haramio! gdie li si mi Mijo? 130
Il nečuješ, il nehaješ za me.
Baš me pušća u dušmanske ruke!“
Mihat biše serdca junačkoga,
Od zemlje je na noge skočio,
Pa poteže od bedrice ćordu, 135
S cikom leti kroz šašiku travu.
Kad mu Turci ciku oćutili,
Pola bieži, a pola ostaje.
Kako došo Tomić harambaša,
Mamenici presieko litare. 140
Kad je njemu oprostio ruke,
Potjeraše Mostarane Turke.
Koga god su oni dostignuli,
Taj Mostara već vidio nije.
Kad svladaše svoje sve dušmane, 145
Tad se gerli Tomić Mihovile
S Mamenicom, sa svojiem drugom.
Njemu Miho sve oprosti lepo.
I opet su oni četovali,
Čenovali kudno i dosada, 150
Vino pili kano i dosada.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
