Mijat Tomić i livnjani Turci
Vino pije Mijat harambaša,
A u Vranu, zelenoj planini;
S njim ga pije triest i tri druga,
Kad se Mijat nakitio piva,
Berke gladi, družtvu progovara: 5
„Zdrav' družino! bratjo naokolo;
Ni u moje ni u vaše zdravlje,
Već u zdravlje onoga junaka,
Koj' će otić kamenome Livnu,
Nama doniti praha i olova, 10
Svakom drugu po dobre opanke?“
Sve mu društvo nikom poniknulo,
U zelenu travu pogledo,
Pa gledaju kako trava raste,
Na zavojke, kao dietelina, 15
Kao dojke u mlade dievojke;
Ali neće mali Mariane,
Svom daidži u oči gledaše:
„Što ga dajo po tuđini tradiš?
Kad ga sebi uz koleno hraniš.“ 20
A od zemlje na noge skočio,
Pa uperti obranicu torbu,
Preko sriede šaru prifatio.
Za njim skače ujče Mihovile,
Pa dozivlje Mariana svoga: 25
„Mariane! drago diete moje,
Ti nesmiedeš u Livno otići;
Skoro jesu izginuli Turci,
Od onoga kamenoga Livna
Na tebi je njihovo oružje: 30
Obuko si toke Cintarića,
Svjetle nožee bega Vrehkovića,
I košulju Bojagić Alie,
Koja biše izkerana zlatom,
Više zlata nego bijela platna. 35
Turci će ti poznati oružje,
Hoćeš sine izgubiti glavu!"
To Marian haje i nehaje;
Ode stermo niz Vran, niz planinu;
Zdravo siđe Duvnu u ravnine, 40
I duvansko polje prehodio,
Mašio se Kovača planine,
Pa izašo na polje Borovo,
Zdravo siđe vrielu Verbovniku.
Al izašle livanjske balie, 45
Kod vode su igru zametnuli:
Skokom skaču, bacaju kamenom.
K njima dođe mali Mariane,
Po turski im selam nazivaše,
(Svi mu Turci selam prifatiše) 50
I njimake rieči besiedio:
„Jeli izun baciti kamena?“
Livnjani mu Turci govorili:
„Testir tebi, koliko ti drago."
Oh! da vidiš malog Mariana, 55
Gdie prifati studena kamena;
Jednom baci, malo nedobaci,
Drugom baci, daleko prebaci,
Mogo bi se junak ukopati,-
Toliko im skoka odskočio. 60
Pa on pođe kamenome Livnu.
Za njim dođe cerna Arapina;
Do junačke igre dolazio,
I on se je bacio kamenom;
Jednom baci, malo nedobaci, 65
Drugom baci, daleko prebaci,
Mariana more ukopati; -
Toliko mu skoka odskočio.
Mučno bilo livanjskim baliam,
Gdie Arape odnese junačtvo. 70
Poletiše dva harna junaka,
I stigoše malog Mariana,
Izpod Graca natrag povratiše:
„Zaludu si, neznan dobar junak,
Zaludu je na tebi ostalo, 75
Ostajalo mejdan i junačtvo:
Odnese ga cerni Arapine.“
Kad Marjane rieči razumio,
Do igre se natrag povratio,
S sebe svlači skerletnu dolamu, 80
Sve se na njem ugleda oružje;
Ama njemu dobra srieća biše,
Jer mu Turci neznaše oružja;
Pak se baci studena kamena;
Prebacio daleko Arapu, 85
I dobro se more ukopati;—
Toliko mu skoka odskočio.
Milo biše to livanjskim Turcim.
Torbu uperti i ode u Livno.
Kad u bielo Livno dolazio, 90
U Livnu se kolo ufatilo,
Liepo kolo triest dievojakah;
Pred njima je Bojagića Hajka,
Plemenita na glasu devojka;
Ja kakva je! ubili je jadi, 95
Sve je kolo glavom nadfatila,
A liepotom kolo začinila,
Kolo vodi, a piesme izvodi;
Oblake bi s neba primamila,
Kamol' nebi na zemlji junake! 100
Kad Marian curu opazio,
Za njom se je hašik učinio.
Dok s' okrenu kolo na okolo,
Fatio se liepe devojke,
S njome junak pieva i pripieva. 105
Sve se kolo iztergalo biše,
Doliš nije momče i devojče;
Dievojče je iz kamena Livna,
Hajka seka Bojagić Alie;
A momče je iz Vrana planine, 110
Po imenu diete Mariane.
I biše se verlo umorio,
Oboje se težko uznojilo.
A kad vidi mali Mariane,
S sebe skidé skerletnu dolamu, 115
Zasjá mu se sve oružje svietlo.
Opazi ga Bojagića Hajka;
Vieša mu se s rukam oko vrata,
A zavika iza svega glasa:
„'Vamo te se! Lievnjani Turci, 120
Evo nami Mihatova druga.
Evo na njem sve oružje svietlo,
Pod čim jesu izginuli Turci:
Evo sjajne toke Cintarića:
I ječerma Poperženovića, 125
Svietli noži bega Vrebkovića,
A košulja milog brata moga,
Koju sam je svojom rukom vezla.“
Kada Turci curu razumiše,
Mariana živa ufatiše; 130
Svezaše mu ruke naopako,
Od lakatah do bielih nokatah;
Iza nokat' cerna kervca liva.
Baciše ga u zindan tavnicu:
Bućnu voda do svilena pasa; 135
Sve su po njoj guje i akrapi -
Guje kolju, a akrapi štiplju,
Lasice mu hode naustnice,
Tude bieše tri biela dana.
Ljuto cvili diete Mariane, 140
Cvileći je, momak besiedio:
„Tko bi meni knjigu donosio,
Da napišem, da Mijatu spremim?
Dobro bi ga darovao Miho:
Dao bi mu toke sa persiuh 145
I gotovih triest madžariah.“
Al to čuje jedno momče mlado,
Hiro ode u bielu čaršiu,
Pa kupuje divit i kalema
I hartie, knjige brez jazie, 150
Marianu u tavnicu daje.
Kad s' Marian knjige dobavio,
Knjigu kiti na lievom kolenu:
„Moj daidža! Mijat harambaša,
Jesam tebi ljuto osužnjio, 155
U tavnici, u kamenu Livnu.
Turci,jesu vieće učinili:
Pervi dođe petak, turski svetak,
Iznit mene na Cerljene stiene,
Pa ne biti iz dugih pušakah." 160
Dade knjigu onome momčetu.
Kad je momak knjigu prifatio,
Ode cversto iz kamenog Livna,
Zdravo dođe u Vran, u planinu.
Merkla ga je ufatila noćca; 165
Kada njemu bieo dan svanuo,
Knjigonoša rano poranio
Za rosice prizraživat traga.
Do dvie, do tri tlake nahodio,
Jedni vučju, a drugu lisičju, 170
Treću tlaku Mijat harambaše.
Pođe momak tlakom u napredak.
Mijat siedi pod jelom zelenom,
Sa svojih triest dobrih drugih;
Pod jelikom tolu postavio. 175
Njima momak Boga nafalio,
Pa Mihatu knjigu podkučio.
Kada Mihat knjigu proučio,
Knjiguu gleda, a suze proliva,
Svu jaziu suzam natopio, 180
Marianu besiedio svomu:
„Mariane! drago dete moje,
Jesam li ti govorio sine,
Da se prođeš kamenoga Livna
I devojke, Bojagića Hajke; 185
Ko ne sluša svoga stariega,
Taj ne sluša ni Boga jednoga,
On će uviek ludo naberčeti.
Knjigu gleda, drugu k Livnu piše,
A na ruke Livnjanima Turcim: 190
„Čujete li! livanjske balie,
Pustite mi Mariana moga
I dievojku Hajku Bojagića;
Kunem vam se i vieru zadajem!
Ako mi ga vi pušćat nećete, 195
Skupit hoću triest harambašah:
Marka Vuka iza Dubrovnika;
Zečevića iznad Gorinacah;
Malog Radu iz ravnih Kotarah;
O podne ću bielu Livnu saći, 200
Vaše listom porobiti Livno,
Vaše bule na oči ljubiti;
Nerecite, da vam kazo, nisam.“
Dade knjigu mladu knjigonoši,
I dade mu toke sa persiuh, 205
I gotovih triest madžariah.—
Ode momak i knjigu odnese.
Kad je bielu salazio Livnu,
Knjigu dade Livnjanima Turcim.
Misliše se livanjske balie, 210
I verlo se biše zabrinule:
Mučno pušćat guju iz pracipa,
Tursku vieru za nevieru dati,
Još mučnie vuka dočekati.
Sve misliše, na jednu smisliše: 215
Iz tavaice, njega izvadiše;
Opremiše kićenu devojku,
Dadoše je malom Marianu.
Spremiše mu triest pratiocah,
Pratiocah, Livnjanah Turakah, 220
Da ga prate u Vran u planinu.
Kad su Turci u Vran izhodili,
Mariana zdravo dopratiše.
Mihat ih je liepo dočekao:
Sve im metno noge u falake, 225
Svakom dao po trideset štapah.
Odtalen se Turci povratili
I odoše kamenome Livnu.
Ode Mijat u selo Rakitno
I odvede glavitu dievojku; 230
Tu je liepo pokerstio fratre,
I vienčao za Marjana malog.
Pir činili za petnaest danah,
Sve ovnove kolju i volove,
Izobila vina rumenoga, 235
I rakie triput prepicane.
Onda bilo, kadno se činilo,
Kadno biše u Bosni junaci,
Strah zadaše nevieram Bošnjacim.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
