Mijat Tomić i Alibeg Marić
Pije vino Tomić Mihovile,
U verh Vrana, više Duvna ravna,
Gdie se jela na jelu naslanja,
Gdie se legu vuci i hajduci,
Gdie no teče voda iz kamena; 5
Tude nikad nedolaze Turci,
Tude družtvu besiedio rieči:
„Dajte bratjo! da se ražstajemo,
Već nam vrieme četovati nije –
Vran planina sniegom zapadnula, 10
Gora cerna listom ogola;
Tražit ćemo svoje prijatelje,
Mi gdie ćemo zimovati zimu.
Mariane, hajde u Primorje,
Svome pobri, Zemljiću Stiepanu; 15
Hajde Sava u ravno Posavje,
Svome pobri, Marić Alibegu;
Vi družimo na okolo Duvna,
Svaki hajde svome prijatelju:
Gdie je vino, neopijajte se, 20
Gdie su bezi, neukazujte se,
Prođite se vlaških djevojakah,
S mirom stojte, barunat nemojte –
S djevojakah viek je kavga bila.
Ja ću bratjo u verh Duvna ravna, 25
U verh Duvna, u selo Kongoru,
S vome pobri, Kopčić Džaferbegu;
U njega sam trie bio zime,
Liepo mi je u mog pobre bilo,
U pomajke, ko u mile majke. 30
Bud'te bratjo do Jurjeva dana.
Kada dođe svetac Jurjev danak,
Da s' imamo bratjo sastaviti
Mi u Vranu pod jelom zelenom.
Kog nebude za tri dana biela, 35
Za tri dana po Jurjevu danu,
Hoćemo ga bratjo potražiti.“
Tud se družtvo liepo izljubilo;
Izljubilo, pa se oprostilo;
Ode svaki prijatelju svome. 40
Ode Sava u Posavje ravno,
Svome pobri, Marić Alibegu;
Zdravo došo pobratimu svome.
Kad je Sava pobri dolazio,
Tri čemera blaga donosio: 45
Jedan svome pobri poklonio,
A drugi je Alibegovici,
Treći vieša sebi o čivii,
Ako njemu bude do potrebe.
Oh! da vidiš Marić Alibega, 50
U vino mu meće bendžiluke
Pa je svoga pobru opojio.
Zaspa Sava kao janje malo.
A kad vidi Marić Alibeže,
Beže zakla pobratima svoga 55
Ode beže u Sriem u volove
Za tim vrieme zadugo nebilo,
Zima prođe, svetac Juraj dođe.
Podiže se Tomić Mihovile,
0ko Duvna pokupio družtvo, 60
Zdravo dojde u Vran, u planinu.
Siedi soko na studenoj stieni,
Na svoju se šaru podapira,
Pa je Mihat besiedio rieči:
„Mili Bože, na svemu ti fala! 65
Što 'vo nejma Mariana moga!“
To Mijate u rieči biaše,
Al eto ti malog Mariana,
On mu goni iz primorja vina.
Pram njim Mijat na noge skočio, 70
Bielim se rukam zagerliše
U junačko lice poljubiše,
Za liepo zdravlje upitaše,
Pa siedoše piti lozovinu.
Sve se tude sastanulo družtvo, 75
Vino piše tri biela dana,
A nejmade Save od Posavja!
Pa besiedi Mihat harambaša:
„Pijte vino, moja bratjo draga,
Vino pijte, pa se oružajte; — 80
Nejma nami naboljega druga,
Moga pobre, Save od Posavja;
Ić' hoćemo Save potražiti.“
To rekoše, na noge skočiše;
Ode družtvo iz Vrana planine, 85
Preko Bosne zemlje kalovite.
Zdravo sašli u ravno Posavje
Bieloj kuli Marić Alibega.
Kad dođoše do begove kule,
U jaciu, u najbolje doba, 90
Nu Mijata! dobre srieće biše
Avlia mu otvorena biše. –
Svi uđoše u mermer avliu,
Uzajdoše uz ćemeri kulu,
Uniđoše u puli odaje, 95
Gdeno siedi Alibegovica.
Kad opazi žestoke hajduke,
Gospoja se poplašila biše.
A pita je Mihat harambaša,
Za svog pobru Savu od Posavja. 100
„Kaži meni, što je Savi bilo?“
Njemu bula baca bacanie.
Kada vidi Mihat harambaša,
On poteže trostruku kandžiu,
Pa udara Alibegovicu; 105
Kud je kuca, onda koža, puca,
Kud je bije, onda kervca lije.
Kada njojzi dodijala kandža,
Ona moli Mihat harambašu:
„Neudaraj, ako bora znadeš! 110
Kazat ću ti, što j' od Save bilo.“
Sve mu kaže, što je i kako je,
Kad Mihate razumio rieči.
On besiedi Alibegovici:
„Iznesi mi begovu ječermu, 115
Što je beže neoblači često,
Van na barjam u godini danah;
Donesi mi okovane nože,
Svietle nože Alibega svoga.“
Kad se buli na ino nemože, 120
Donese mu begovu ječermu,
I donese nože okovane.
Sve obuče Mihat harambaša,
Svietle nože dade Marianu.
Pa besiedi Alibegovici. 125
„O, čuješ li! mlađahna gospojo,
Vidiš ovu sermali ječermu,
Na komu je liepše pogledati,
Ol' na meni Mihat harambaši,
Ol' na tvomu Marić Alibega?“ 130
A veli mu Alibegovica:
„Po junaštvu liepše na tebeka,
Po gospodstvu na mom Alibegu.“
Pa mu bielu kulu porobio.
Iznese mu triest boščalukah, 135
Boščaluke po družini dieli.“
Pođe soko od kamene kule;
I tako je rano poranio,
Zore pria u Ozren planinu.
Al ga vila iz Ozrena viče: 140
„Dobro ti si podranio, Miho!
Eto na te tergovine liepe
Šest stotinah od Sriema volovah,
I hiljadu velikih ovnovah,
A ovacah, ni broja im nejma; 150
Pred njima je Marić Albeže,
Kolauz je Meho kolauze;
Nemoj smaknut kolauz Mehmeda
Begova ga sila natierala.“
Kad Mihate rieči razumio, 155
Sve je svoje razredio družtvo,
Sve za kamen meće po dva druga,
Seb' ostavi svoga Mariana.
Al eto i Marić Alibega
Na đogatu konju od mejdana; 160
Sve mu đogo zečki poskakuje,
Iz Ozrena stiene izvaljuje.
O da vidiš! Marić Alibega,
Bakračliam đogu dobavljaše:
„Dur đogate! šćeta te odniela, 165
Što si mi se mamom pomamio?
I dosad si ovda prolazio,
Ma se nisi tako pomamio:
Nisu ovdi vuci ni hajduci.“
Za njim jaši buljukbaša Ibro, 170
Jaši Ibro kosata dorata,
Svome begu rieči besiedio:
„Vidiš beže! Boga nevidio,
Preko stiene pušku šarovitu,
Preko puške kapu oštruljicu?“ 175
To Turčine u rieči biaše,
Puče šara iza one stiene,
I za njome trideset pušakah;
Svih trideset đogu pogodilo,
Sama jedna Marić Alibega, 180
Ma mu smertne rane nezadaje —
Prebi njemu nogu u kolienu.
A kad vidi Marić Alibeže,
Na svoju se podapire šarku,
Dok zapade za studenu stienn; 185
Pa se beže iza stiene brani,
Sve izrani Mihatovo družtvo.
Al besiedi Tomiču Mihate:
„Mariane! drago diete moje,
Izrani nam svu našu družinu, 190
Kurva jedna, Marić Alibeže;
Kako ćeš ga s miesta pomiestiti?“
A veli mu diete Mariane:
„Mili ujče, Mihat harambaša,
Ja mu vidim kapu sejmenicu, 195
Izpod kape do dva persta čela;
Ma me gledaj u čelo junačko.“
Pa nanese svoju dugu šarku,
Svoju šaru po kundaku ljubi:
„Moja šara, neostala pusta! 200
Pogodi mi Marić Alibega,
A nemoj me vatrom prevariti,
Za oko te ni moliti neću.“
Kad mu šara vatru prifatila,
Dobro bega biše pogodila — 205
A pod kapu, u dva persta čela.
Puče Turi čelo na četvero.
Iz busie skočiše hajduci,
Potieraše ovne i volove
Preko Bosne zemlje kalovite, 210
Tamo doli Splietu kamenomu,
Sve gotove prifatiše novce,
Pa odoše u Vran u planinu,
Nek imaju zašto piti vina.
Liepo Miho osvetio druga. 215
Onda bilo, sad se spominjalo.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
