Mister Dolar (komedija u četiri čina)/17
XII
MATKOVIĆ, MARIŠKA, MOMAK
MOMAK: Jedna devojka donela neka pisma, za gospodina Todorovića, al’ neće da mi da, veli, mora dati u ruke gospodinu Todoroviću.
MATKOVIĆ: Neka uđe ovamo!
MOMAK (Odlazi i propušta Marišku).
MATKOVIĆ: O, Mariška, kakvo iznenađenje?
MARIŠKA: Ova je pisma trebao momak da donese, ali sam ga molila da mi ih ustupi. Htela sam ja da donesem, da lično predam.
MATKOVIĆ (Uzima pisma i otvori ih): Da, pozivnica za čaj. Pa otkud to vi, Mariška ?
MARIŠKA: Ja sam u službi kod g-na predsednika.
MATKOVIĆ: Tako, to nisam znao.
MARIŠKA: Kažite mi, gospodine Matkoviću, da li se Žan krije od mene? Već ga pet dana nisam videla.
MATKOVIĆ: Morate znati Mariška, da je on sad jako zauzet poslovima.
MARIŠKA: Ja znam da je on sad vrlo bogat i da mu ne priliči da gleda mene, ali opet ja sam ga volela dok je bio siromah, pa bi sad bar mogao da mi kaže: dobar dan!
MATKOVIĆ: Razume se, razume se! Nije vas on zaboravio, Mariška; govori često o vama, samo, razumećete i sami: vi ste pametna devojka, pa ćete razumeti.
MARIŠKA: Zar me odista nije zaboravio?
MATKOVIĆ: Pa dabome da nije!
MARIŠKA: Pa dobro, gde je on; zar ne mogu s njim razgovarati ? Ja sam zato i uzela ovo pismo od momka da bi ga njemu dala, da bi s njim progovorila.
MATKOVIĆ: On je ovde, u sobi, ali je zauzet, vrlo je zauzet. Kod njega je direktor jedne velike banke i zaneti su računima; ne smemo ga uznemiravati. Vi znate šta znači to zaneti se računima, a naročito kad su u pitanju velike sume.
MARIŠKA: Pa zar ga ni sad neću videti?
MATKOVIĆ: Nemoguće, Mariška, ali verujte on misli na vas. Znate li šta mi je jutros govorio?
MARIŠKA: O meni ?
MATKOVIĆ: Da, o vami. Pričao mi je kako ste idealisali da kupite onu kafanicu kod „Ponoćnog sunca”.
MARIŠKA: To bi mnogo bolje bilo nego što je pastao bogat.
MATKOVIĆ: I znate šta je još kazao: ja ću tu kafanicu da kupim mojoj Mariški, na njeno ime, pa neka ona radi, a ja ću joj biti stalan gost.
MARIŠKA (Oveseli se): Je l‘ istina?
MATKOVIĆ: Da, Mariška, on hoće vas da usreći. Eto rekao mi je čim vas vidim da vam to predložim. Gazda kuće traži za kafanicu 75.000 dinara. Žan mi je naredio da vam dam 75.000 dinara, i da odmah, još danas ili sutra kupite „Ponoćno sunce“. Razume se, na vaše ime, Mariška.
MARIŠKA (Ushićena): Ali je li sve to istina?
MATKOVIĆ: Uveriću vas. — (Odlazi stolu i ispunjava ček) — Evo, Mariška, sa ovim listom hartije — pazite, čuvajte ga dobro — otići ćete u Centralnu Banku. Tamo će vam isplatiti 75.000 dinara.
MARIŠKA (Ushićeno): 75.000 dinara? — (Trgne se)— A, je l‘ te... da. on tim novcem mene ne isplaćuje?
MATKOVIĆ: Ta ne zaboga, ni na kraj pameti. Vi ste, Mariška, pametna devojka, vi ćete razumeti: on ne može s vama sad biti kao pre... pa da, znate, on sad mora biti u visokom društvu i... vi sami treba za neko vreme da se sklonite, za kratko vreme. Evo ja vam dajem časnu reč da vas on neće ostaviti, da će on biti vaš i vi njegova.
MARIŠKA: Pa kad je tako što mi nije on sam dao taj novac? Volela bih kad bi ih iz njegove ruke primila.
MATKOVIĆ: Ali to je samo slučaj što je sad zauzet. Vidite i sami, tamo je direktor jedne velike banke, govore o vrlo, vrlo ozbiljnim stvarima, o velikim sumama... (U tome se iz sobe čuje sladak ženski smeh)
MARIŠKA (Pretrne, pogleda nekoliko puta ispitujući čas Matkovića, čas ona vrata, pa plane i lupi nogom o pod): Tamo je ženska, tamo je neka ženska. Neću, neću, ne treba mi njegov novac, neću, ne treba mi... (Udari u grčevit plač).
MATKOVIĆ (Prilazn joj i umiruje je): Ali zaboga, Mariška, razumite...
MARIŠKA (Odgurne ga): Neću, ne treba mi, neću. (Tresući rukama izleti iz sobe).
|