Misao
Mesecima tako vetar straha huči
I ja slušam zvuke, što ih sobom nosi
Iz mog luga gde se cveće krvlju rosi,
Iz zemlje gde crkva sa zvonarom muči.
No ne čujem kletve, no čudnim šapatom
Žubori iznuđe i oproštaj svemu
I cela se mržnja utapa u njemu,
A zanos nedara miriše vajatom.
Znaju: Tako mora. I to usud nije.
Mi smo svesne žrtve velikoga dela.
Zato nisu naša prestravljena čela,
Ni bol se ne rađa, ni u oku krije.
Znamo šta smo hteli. Znamo čemu gredu
Stope naših misli. I misli će stići.
Na kostima našim crkva će se dići,
Ma svi popadali u pobožnom redu.
I zašto vrh njiva mir strpljenja šeta:
Spajaju se misli dalekih telesa,
Jer mi nismo više od krvi i mesa,
No od gole misli, što gore preleta.
I tom mišlju sve su zadahnute grude
I kamen, i nebo, sunce i drveta;
Ona u podzemnim vrtovima cveta,
Svesna da se zbiva što mora da bude.
Kad tom mišlju deci krv zaigra stara,
Zboriće o nama, u večeri strasne,
Kô o novom zmaju neke nove basne
Koga um ne pojmi, a mašta ne stvara.
1916-1917
