Mirjam
Pisac: Mileta Jakšić




* * *


        
MIRJAM

Lagano prođe, sporo, vek za vekom...
Stoji kladenac iz drevnih vremena
Sa razvaljenim kamenim osekom,
Ročište lepih nazaretskih žena.

Voda njegova još je ona ista,
Bistra, čuvana u zemlji duboko...
Ona odande gleda, živo blista
Kao veliko, tajanstveno oko.

Nekad viđaše lepu jednu ženu —
— Od onda prođe mnogo, cela večnost —
Kad dolažaše s urnom na ramenu
Da crpe bistru, životvornu tečnost.

S njom često beše dečko jedan mali
S krupnim očima, pitomim pogledom —
Čim oni dođu, društvo se razgali,
Sve živne blagom veselošću redom:
„Mirjam, kako si lepa!... Dečko mio
Kako je pitom!... Tako lepo gleda...“
I sve bi zatim uzdahnule tio
Što njima taku Bog lepotu ne da...

Al od to doba zbog dobrote njine,
Što nisu bile od zavisti slepe,
Mirjam im dade draži i miline
I dragoceni dar da budu lepe...

I sad, kad sunce za planine zađe,
Prošlost se vraća iz daljine sive,
Kad se Nazaret u sutonu nađe
I stare priče, legende ožive.

Kada se kupe žene ka studencu,
Mirjamin fantom u sumraku bledom
Tio pristupa njinom lepom vencu
I uz nju dečko s pitomim pogledom.


Izvor

  • Mileta Jakšić: Pesme, SKZ, Beograd, 1922, str. 169-170


 
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 89 godina.