MIRJAM
Lagano prođe, sporo, vek za vekom...
Stoji kladenac iz drevnih vremena
Sa razvaljenim kamenim osekom,
Ročište lepih nazaretskih žena.
Voda njegova još je ona ista,
Bistra, čuvana u zemlji duboko...
Ona odande gleda, živo blista
Kao veliko, tajanstveno oko.
Nekad viđaše lepu jednu ženu —
— Od onda prođe mnogo, cela večnost —
Kad dolažaše s urnom na ramenu
Da crpe bistru, životvornu tečnost.
S njom često beše dečko jedan mali
S krupnim očima, pitomim pogledom —
Čim oni dođu, društvo se razgali,
Sve živne blagom veselošću redom:
„Mirjam, kako si lepa!... Dečko mio
Kako je pitom!... Tako lepo gleda...“
I sve bi zatim uzdahnule tio
Što njima taku Bog lepotu ne da...
Al od to doba zbog dobrote njine,
Što nisu bile od zavisti slepe,
Mirjam im dade draži i miline
I dragoceni dar da budu lepe...
I sad, kad sunce za planine zađe,
Prošlost se vraća iz daljine sive,
Kad se Nazaret u sutonu nađe
I stare priče, legende ožive.
Kada se kupe žene ka studencu,
Mirjamin fantom u sumraku bledom
Tio pristupa njinom lepom vencu
I uz nju dečko s pitomim pogledom.
