Miloš i Milinko
Kad je Mostar kuga pomorila,
U Mostaru nitko ne ostade,
Razma jedna sirotica Mara,
I u Mare dva nejaka sina;
Jedio Miloš a drugo Milinko, 5
Hranila nh tugom i nevoljom,
Sve nevoljom i preslicom tuđom;
Al udrile rđave godine:
Oka vina po žut dukat bila,
Oka brašna po dva groša zdrava; 10
Tad ih Mara ranit’ ne mogaše
No Miloša caru poklonnla,
A Milinka od Beča ćesaru.
Vr’jeme prođe za devet godina
Zarati se care n ćesare; 15
Pa se dvije iskupiše vojske:
Jedno carska a drugo ćesareka.
Dok iz vojske iziđe ćesarske
Dobar junak na konju zelenku,
Pa on sebi traži mejdandžiju, 20
U Turčina, u cara turskoga,
U Turčina dosta mejdandžija
Ali kako koji odlazaše,
Ni jedan se natrag ne vraćaše.
Za tri dana junačkog mejdana 25
Devet caru zgubi mejdandžija.
Kad četvrto jutro osvanulo
Opet zove na mejdan junački,
Al mu niko izać’ ne smijaše.
Car telala u vojsku pustio: 30
„Nije l’ majka rodila junaka?
Ja sestrica brata podgojila?
Da se danas ovde pridesio,
Da iziđe na mejdan junački,
I pogubi mlada mejdandžiju, 35
Čestita bih njega ostavio!“
To gledao sirotan Milošu,
Pa on ode caru pod šatora
Pa ovako caru progovara:
„Poočime car Otmanoviću, 40
Ja ću ići na mejdan junački!“
A veli mu Otmanović care:
„Be afernm moje djete drago
Ako tebi Bog i sreća dade,
Te ti zgubiš mlada mejdandžiju, 45
Čestita ću tebe učiniti!“
Uzja Miloš đoga od mejdana,
Pa on ode junak na biljegu
Đe ćesarski čeka mejdandžija;
A kad dođe junak na biljegu: 50
Oba bojnim kopljem udariše,
Oba bojna koplja salomiše,
Jedan drugom rane ne dadoše;
Povrgoše perne buzdovane;
Stadoše se s njima udarati; 55
Buzdovanim, pera oblomiše,
Oblomiše i pera prosuše
Jedan drugom rane ne dadoše.
Tad baciše one odlomčine
Za dobre se sablje ufatiše, 60
Pa se njima udarat’ stadoše!
Obje britke sablje izlomiše,
Do balčaka sablje doćeraše,
Jedan drugom rane ne zadaše.
Kad oružje bojno polomiše, 65
Od dobrije konja otskočiše,
Ščepaše se za prsi junačke,
Koliko se lahko uhvatiše
Lome im se toke na prsima
I bijele kovče na nogama, 70
Od velika zora junačkoga.
Nosiše se ljetni dan do podne,
Jedan drugom odoljet ne može;
Obojicu pjene popanule.
A kada se oba umoriše, 75
Otskočiše jedan od drugoga,
Pa sjedoše jedan spram drugoga.
Dockan reče dijete Milošu:
„Oj Boga ti neznani junače,
Otklena si, od koga si grada, 80
Kad si tako zorli na mejdanu?“
A veli mu dijete Milinko:
„Kad me pitaš pravo da tl kažem,
Ja sam junak iz Mostara grada,
A ne imam nikoga od roda 85
Do jednoga brata u svijetu;
Jesi l čuo jesi l zapamtio
Kad je Mostar kuga pomorila,
U Mostaru niko ne ostade,
Razma jedna sirotica Mara 90
I u Mare dva nejaka sina.
Pa udriše rđave godine:
Oka vina po žut dukat bila,
Oka brašna po dva groša zdrava,
Tad nas majka ranit ne mogaše, 95
Nego mene pokloni ćesaru,
Moga brata dijete Miloša
Poklonila Otmanović caru!“
Kad to čuo dijete Milošu,
Skoči junak na noge junačke: 100
„A, ti li si, moj brate Milinko,
Ja sam glavom Mostarac Miloše!“
Ruke šire u lice se ljube,
Pa sjedoše rujno piti vino.
Dvije vojske stale te gledaju 105
Šta junaci po mejdanu rade,
Što oružje kod sebe imaše,
Što imaše to sve izlomiše,
A sad eno u lice se ljube
I zajedno ispijaju vino. 110
Tad govori dijete Milošu:
„Sad što ćemo moj brate Milinko!“
„Bogme, dobro, moj brate Milošu,
Hajde caru, a ja ću ćesaru,
Moli cara, a ja ću ćesara, 115
Nek s pomiri care i ćesare,
Da ne ginu na pravdi junaci
I rođena braća na mejdanu!“
Tad se oni opet poljubiše
I odoše svak na svoju stranu. 120
Miloš moli Otmaiović cara,
A Milinko od Beča ćesara
Dok sastaše cara i ćesara
Dok sastaše i dok pomiriše.
Pa govori Otmanović care: 125
„Sad što ćemo moj mio ćesare,
A od ovo dvoje đece ludo?“
„Bogme, dobro, moj milosni care,
Milinku ću dati đeneralstvo,
Ti Milošu što je tebi drago!“ 130
A govori Otmanović care:
„Nemoj tako od Beča ćeeare,
Greota je braću rastaviti
No ja ću im zemlje poklonnti,
A ti ćeš im blago darivati!“ 135
Pa Milošu Mostar poklonio,
A Milinku Foču darivao,
A ćesar im dosta blaga dade
Pa odoše pohoditi majku.
Od njih dvije loze ostadoše: 140
Od Miloša Miliradovići,
Od Milinka Vladisavljevići,
I danas se diče po svijetu
I ponose rodom junačkijem.
Zabilježio Luka Grđić.
