Miloš Obilić (Jovan Subotić)/3

Miloš Obilić (Jovan Subotić)
Pisac: Jovan Subotić
TREĆI PRIZOR

TREĆI PRIZOR
Obilić uđe. Opazivši Vukosavu pohiti, vidivši je da plače trže se i stane Gledeći je.

VUKOSAVA (ne videći ga plače).
OBILIĆ (čudeći se):
Vukosavo!
VUKOSAVA (trže se i briše oči).
OBILIĆ (pristupi joj i uzme je pod bradu, pak joj lice k sebi okrene):
Ti plačeš!
VUKOSAVA (smešeći se silom):
Ne plačem!
OBILIĆ:
Taj smeh mili oko tvojih usta
Tako sija k’o jarko sunašce
Kad tanahni oblak prelazi ga.
Šta je tebi?
VUKOSAVA:
Ništa dragi!
OBILIĆ.
Zar će danas mlada Vukosava
Da svog muža prvi put prevari?
VUKOSAVA (padne mu oko vrata):
Nemoj tako! Ni danas ni sutra.
Nit’ ikada do samoga groba,
Ma da živi hiljadu godina,
Neće ljuba tebe prevariti.
Hotela sam ssmo prećutati,
Da se danas uzalud ne ljutiš
Rad taštine mladih ženskih glava!
OBILIĆ:
Šta bi dakle? Ko nagoni suze
Na te bistre radosti izvore?
To morade duboko zaseći.
Jerbo moja tiha Vukosava
Nit’ što tako lako k srcu prima,
Nit’ će plakat’, kad može oprostit’!
VUKOSAVA:
Čuj me dakle!
OBILIĆ:
Stojim k’o na vatri.
VUKOSAVA:
Tu je bila sestra Brankovićka
Govor dođe na supruga moga,
I ja rekoh da mu nema para
U vasceloj našoj carevini.
OBILIĆ (stisne je za ruku):
Ako tako, Vukosavo, nije,
Trudiću se, da unapred bude.
VUKOSAVA:
Brankovićki to ne bude pravo.
OBILIĆ (smeši se):
Vuk je njojzi bolji od Miloša?
No, to joj se zamerit’ ne može!
VUKOSAVA:
Ona nazva tebe Kobilićem!
OBILIĆ (pomrkne):
Kobilićem?!
VUKOSAVA:
Ali ne ljuti se;
Vidiš, mene još većma nagrdi.
OBILIĐ (prene):
No!
VUKOSAVA:
Šinu me rukom po obrazu!
OBILIĆ (prekipi):
Ha, to će joj muž platiti krvlju!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.