Miloš Obilić i troglav Arapin
Pokliknula nagorkinja vila,
Sa Šargana visoke planine,
U pitome prizrenske ravnine,
Vila viče do Prizrena grada,
Do Prizrena srpskog Carigrada, 5
Te doziva Obilić Miloša:
»O Miloše, mio pobratime
Đe si, brate, niđe te ne bilo!
Kad valjade, tebe ne imade,
Kad ne trebaš,-ovuda se skitaš,
Tebe seka za mejdana hvali,
Evo danas slave i mejdana,
Jera Srbe zarobiše Turci,
Da su koga ne bi ni žalila,
Veće Relju krilata junaka,
Koga rodi pod krilima majka,
Pak ja Relje ne bi ni žalila,
Jer se Relja sa junaštvom hvali,
Već ja žalim momče neženjeno,
Mlado momče Banović Strahila,
Njemu nema već dvan'est godina,
Pak je majka opremila sina,
Na vidiku na bijelu danu,
Da se uči slavi i mejdanu,
Od Srbina, Relje Bošnjanina.
Pa ih danas prevariše Turci,
Ispadoše pet stotin' delija,
Sve delija baša Jedrenlija,
Od Jedrene i turske Medine,
I pred njima crni Arapine,
A kakav je crni Arapine!
Na Arapu do tri glave crne,
Objesio do tri oštre ćorde,
Oko njega oblijeću ćorde,
Arap traži kavge i mejdana,
Strašivo je n>ega i gledati,
Ja kamoli s njime ratovati,
'Oćeš li mu na mejdan izići?«
Uranio Obilić Miloše,
Prije zore, na bijeloj kuli,
Te s' umio i Bogu molio,
Pak bojali čibuk zapalio,
A sluga mu kavu dohranio,
Čibuk pije, kavu prisrkuje,
Kad on začu šta govori vila,
Od zemlje je na noge skočio,
Kako skoči ko da se pomami,
Pak na sluge srklet učinio:
»Milutine, moja prava slugo,
Opremi mi bijesna ždralina,
Dok se spremim na bijeloj kuli,
I pripašem svijetlo oružje.«
Kad to začu sluga Milutine,
Kako skoči ko da se pomami,
Pak odleće kon>u u podrume,
Hitro sluga opremi ždralina,
Priteže mu na toke kolane,
Sve četiri jedan po drugome.
A najposlje ibrišim kanicu,
Što mu konja od kolana čuva,
Navali mu rešmu pozlaćenu,
Prihvati ga za oba dizgina,
Izvede ga iz topla podruma,
Pak dovede pred bijelu kulu,
Stade mu se ždralin propinjati,
A pogleda i tamo i amo,
Otklen će se Miloš pomoliti,
Dok ugleda gospodara svoga.
Kad se Miloš na kuli opremi,
I objesi niz bedricu ćordu,
A povuče tešku topuzinu,
Na kojoj je sedamdeset pera,
Sedamdeset i pera četiri,
Pak natoči jedan tulum vina,
Odvuče ga do kon>a ždralina,
Pak preturi egbe na ždralina,
Konja uze za oba dizgina,
Pak se njemu na srijedu baci,
Kad usjede bijes na bijesa,
Stade mu se ždralin propinjati,
Po tri koplja nebu pod oblake,
Po četiri poljem širokijem,
Jer se ždralin silan dogodio,
Putovanja pak se uželio,
A Miloš se rukom prekrstio,
Pomenuo Boga istinoga,
Dok je Boga i krsta časnoga,
Da se Miloš ne boji nikoga,
Pak na čarku okrenu ždralina,
Okrenu ga uz Šaru planinu,
Dok izišo na Šaru planinu,
I guste se gore dobavio,
Ždralina je konja oznojio,
Pa i sebe dosta umorio,
Kad iziđe na Šaru planinu,
Bijele ga pjene popanule,
Svega njega i konja ždralina,
Susrete ga na planini vila,
Pak se njemu u krilo savila,
Svoga brata rukam' zagrlila,
Zagrlila, pa ga poljubila,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
Govori joj Obilić Miloše:
»Seko moja, iz planine vilo,
Kamo moja do dva pobratima?
Kamo meni Relja Bošnjanine?
Kamo meni Banović Strahilo?«
Sve mu vila od istine kaže,
Kako su ih uhvatili Turci,
I njihove savezali ruke:
»Odvedoše strmo niz planinu,
Na široko polje Orahovo,
Jesu ondi na ručak pa'nuli,
Kod studene vode čobanice,
Tu se mloga sila sastanula,
Nije mala sila već velika,
Jedrenlija pet stotin' delija,
Al' moj brate, Obilić Miloše,
U delija ni junaštva nema,
Već da vidiš crna Arapina,
Na njegovojčakar bedeviji.
Kak'a mu je, zaklali je vuci!
U oba mu oka čakarasta,
U četiri noge kalčinasta.
Izvija se kajno lastavica,
A previja kajno gušterica,
A po njoj se Arap položio,
Na Arapu do tri glave crne,
Niz bedricu do tri oštre ćorde,
Koliko se silan učinio,
Oko njega oblijeću ćorde,
Oko njega i dobre kobile,
Oblijeću s obadvije strane,
Ja kakav je, da ga Bog ubije!
Lice crno, a bijeli zubi,
A krvave oči izvalio,
Kad pogleda nakaza u strane,
Plaši 'tice sajelove grane!
Strašivo je njega i gledati,
Kamol' s njime mejdan dijeliti.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Miloš 'vako vili govoraše:
»Vidi Relje, jednog nesretnika!
Sramota mu krilim' i junaštvu,
Kako pade u dušmanske ruke,
I upušta sebe i Strahila,
Ne bi njega mlogo ni žalio,
Već ja žalim Banović Strahila,
Što je majka-opremila sina,
Da ga uči boju i junaštvu,
Da ga uči sabljom udarati,
Na mejdanu konja propinjati.
U priču ga Relja naučio,
Što izgubi i sebe i n>ega?«
Pak za njima otište ždralina.
Oćera ga strmo niz planinu,
A vila mu tiho govorila:
»Moj Miloše, mio pobratime,
'Ajde muški, ne pogini ženski,
I ja ću ti na pomoći biti.«
Kad je bio na polje široko,
Na široko polje Orahovo,
Kad delije na noge skočiše.
I debele konje pohvataše,
Uhvatiše, pa ih pojahaše,
Pak niz polje konje naćeraše,
a" pred njima crni Arapine,
Na Arapu do tri glave crne,
Oko njega oblijeću ćorde,
Kad ugleda vojvodu Miloša,
Prodrije se crni Arapine,
Kako viknu, ko da međed riknu,
Te govori Relji Bošnjaninu :
»Ču li mene, bosansko kopile!
Evo ozgo Obilić Miloša,
Ide k nama niz poljske lužine,
Sad peš imat ti više družine,
Sad ću njemu savezati ruke,
Pak ću vaske vodit u tavnicu,
Vas trojicu u jednom konopcu.«
Al' ne veli Arap: ako Bog da!
Kajno što mu nikad ni dat neće,
Još Arapče 'vako govoraše:
»Vid' Miloša, crna Bugarina!
Sad je došo, đe je poginuo,
Ja ga danas ni poznat ne mogu,
Već poznajem njegova ždralina,
A ne mogu n>ega na ždralinu;
Kad smo prije u primorju bili,
Mlogo mi se viši učinio,
Koliko se silan dogodio,
Da nijesam onda pobjegnuo,
Miloš bi me tadaj pogubio,
Al' mu danas ni bježati neću.«
Pak povrati čakar bedeviju,
A zavika crni Arapine:
»Stan'te malo, baše Jedrenlije!
Svi na stoanu konje izmaknite,
Ostavite mene i Miloša,
Da vidite ko je junak bolji,
Njega vazda dva sandžaka hvale.
Njega hvali Srpska i Bugarska,
Mene hvali Turska i Arapska,
Danas će se viđeti na danu,
Ko je junak bolji na mejdanu.«
Pak zavika crni Arapine:
»Hod' Miloše, crni Bugarine!
Sad si došo đe ćeš poginuti.
Da ti vratim šalu za sramotu,
Što je prije u primorju bilo,
Onda sam ti bolan pobjegnuo.
A danas ti ne bi pobjegnuo,
Da bi znao, da bi poginuo.
Vidiš, more, do tri oštre porde,
Sve su sablje u junaka bile,
Jedna sablja madžarskoga bana,
Druga sablja od Maltije kralja,
A treća je sablja Arapova,
Kojom ću ti o'sijeći glavu.«
U to doba Miloš na ždralinu,
Kad doćera konja do Arapa,
Sve gledaju baše Jedrenlije,
Kad s' namjeri sila na bijesa,
Koj' će prije doskočьti kome?
Potegoše perne buzdovane,
U Arapa teška topuzina,
Na topuzu pera sedamdeset,
Sedamdeset i pera četiri,
U Miloša teška topuzina,
Sedamdeset i pera četiri,
Sedamdeset i oke četiri,
I u njojzi trista počinjaka,
I stotinu novijeh klinaca,
Kud udari, melem ne trebuje,
Stadoše se muški udarati,
Udriše se nekolika puta,
Jedan drugom topuz dočekuje,
Buzdovanim' pera oblomiše,
Pa topuze u travu baciše,
Za britke se sablje prihvatiše,
Stadoše se sabljam' udarati,
Udari ga crni Arapine,
Po mišici po lijevoj ruci,
Ljutu muje ranu napravio,
Ali junak junački se brani,
Za Arapa desnu ruku hrani,
Oštru muje sablju poturio,
Da ne bješe sablju poturio,
Arap bi mu glavu ugrabio,
Kad se Miloš viđe na nevolji,
Đe je njega Arap obrezao,
Planu junak kao vatra živa,
Zubom škri'nu dok mu sablja sijnu,
Pak Arapa sabljom udario,
Na dohvatu po svilenu pasu,
U dvije ga pole prestavio,
I pod njime sedla prihvatio,
I pod sedlom mrke bedevije,
Viš' je nikad osedlat ne more.
Arap pade u zelenu travu,
Arap pade, a Miloš dopade,
Pak mu sve tri odsiječe glave.
Kad viđeše baše Jedrenlije,
Na Milošajuriš učiniše,
Opkoliše su četiri strane,
Kad se Miloš viđe na nevolji,
Primače se Relji i Strahilu,
A poteže sablju zakovanu,
Presječe im sveze na rukama,
Kad se Srbi ruku dobaviše,
U delijejuriš učiniše,
Pak razgone Turke na buljuke,
Kajno vuci po planini ovce,
Isjekoše pet stotin' delija;
Arapovo blago pokupiše,
Tri arapske glave o'sjekoše,
Odnesoše do Prizrena grada,
I odoše zdravo i veselo.
