Miloš Obilić i aždaha
Zaplakao soko 'tica siva,
Na Jastrebu visokoj planini,
U planini na jelovoj grani,
Slušale ga sve 'tice ostale,
Zaplakao, pa je govorio: 5
»Bože mili, čuda velikoga!
Imadosmo vodu na planini,
Vodu pismo i krila kupasmo,
I veselje kod vode činismo,
Među sobom junaka imasmo,
Ognjevita zmaja iz planine,
Al' ga danas među nama nema,
Pogubi ga slavan car Lazare,
Na nevjeri, u carevu dvoru,
Kad ne stane zmaja u planini,
Ni car neće moći carovati,
Al' će nama još i gore biti,
Nećemo se moći sastajati,
U veselju dane provoditi,
Aždaha se skoro pokazala,
U jezeru u vodi studenoj,
Zatvorila drume i bogaze,
Ona ždere konje i junake,
I ostalu zvjerku svakojaku,
Koja pije studenu vodicu,
I ostale 'tice pod krilima,
Koja dođe da s' u vodi kupa,
Ljuga guja po jezeru lupa,
Da Bog dade i sreća velika,
Ne bi l' vila razavila krila,
Da doleti na vodu jezero,
Da donese ubojitu str'jelu,
Da strijelja u jezeru guju,
Al' to vila ni habera nema,
Jer je vila povisoko sjela,
Pa ne mari za naše veselje,
A junaka među nama nema,
Od kako je zmaja nestanulo,
Osim jednog Kraljevića Marka,
Marka kažu da je junak dobar,
Da mu niko doskočit ne more,
On bi mogo stati na mejdanu,
I pogubяt aždahu na danu,
Ali Marka među nama nema,
Već on pije po mehanam vince,
Vince pije i poji Šarina,
On je stari junak od Srbina,
Ali danas pomoći nam neće,
Već sve Marko pokraj mora šeće,
Te arapske osijeca glave,
Banovinu od Arapa brani,
Banovinu pak i kraljevinu,
Kraljevima sve čini na volju,
A ne znade za našu nevolju.«
Kad se tako soko isplakao,
Govori mu iz oblaka vila:
»Be ne plači, soko 'tice siva!
Ja imadem pobratima moga,
Kogano sam ml'ekom zadojila,
Na bijelu krilu odgojila,
Uz bedricu sablju pripasala,
Nad Miloša ne ima junaka,
Ja ću njega skoro dobaviti,
Na planinu njega opremiti,
Koji će vam guju pogubiti,
I vaši će 'tići polećeti!
Miloš konja za junaštva hrani,
Srpsku braću od nevjere brani.«
Kad to reče nagorkinja vila,
Hitro vila knjigu nakitila,
Pak je spremi pobratimu svome,
Pobratimu Obilić Milošu,
Ovako je njega pozdravila:
»O Miloše, mio pobratime!
Da si brže na Kaldak-planinu,
Do jezera do vode studene,
Da pogubiš guju šarovitu,
Kojano je drume zatvorila,
I u gori 'tici dodijala,
Ja kamoli na drumu junaku.«
Sve mu kaza što je i kako je.
Kad je tak'u knjigu napravila,
Po sokolu sivom opremila,
Knjiga dođe Obilić Milošu,
Kad vidio Obilić Miloše,
Šta mu knjiga šarovita piše,
Hitro momak na noge skočio,
Pak se Miloš stade opremati,
On pripasa uz bedricu ćordu,
A doziva slugu Milovana:
»Slugo moja, opremi ždralina!«
A sluga mu konja opremio,
Dok se Miloš na kuli spremio,
Pak povuče tešku topuzinu,
Dovuče je do konja ždralina,
Pak navali topuz na ždralina,
Pak se ždralu na srijedu baci,
A ponese koplje ubojito,
Pak oćera debela ždralina,
Vrlo Miloš konju pritužio,
Kud gođ iđe, na Kaldak iziđe,
Kad iziđe na Kaldak planinu
Tu je Miloš razjaho ždralina,
Pa se Miloš malo odmorio,
I rujna se vinca napojio,
Pak otalen na noge skočio,
Te pritište debela ždralina,
Oćera ga gorom i planinom,
Konja goni tri bijela dana,
Po planini i tamo i amo,
Sve on traži zeleno jezero,
I u njemu šarovitu guju,
Ali guje naći ne mogaše,
Zalud 'oda tri bijela dana,
Kad četvrto jutro osvanulo,
Osvanulo i sunce granulo,
Dade mu se nešto poslušati,
Stade jeka gore i planine,
Odjekuje na četiri strane,
Kad to začu vojvoda Miloše,
U napredak poćera ždralina
Kad on dođe na jednu poljanu,
Tu opazi zeleno jezero,
Kod jezera šarovitu guju,
Uhvatila široka ljeljena,
Kod jezera kod vode studene,
Proždrla ga svega do ramena,
Zapeli joj veliki rogovi,
Njihe guja proždrijet ne more,
Već sve glavom oko sebe mlati,
Da odbije roge ljeljenove
Al' su tvrdi, odbit' ih ne može
Kad to viđe Obilić Miloše,
Šta aždaha od ljeljena radi,
Golemu se čudu začudio,
Nimalo mu milo ne bijaše,
Al mu druga biti ne mogaše,
Da pobjegne, od ljudi sramota,
A od Boga velika grehota,
Mislio se što će i kako će,
Miloš bješe srca junačkoga,
Sam u sebi bio pomislio:
»Kad sam došo, da pogubim guju,
Danaske joj pobjegnuti neću,
Ako Bog da i sreća od Boga,
Te pogubim šarovitu guju,
Veliki ću sevap učiniti,
Svojoj duši mjesto uhvatiti
Ostaviti slavu na junaštvu,
Nek' se znade i nek' se poznaje,
Ako l' meni suđen danak dođe,
Te me ljuta sad pogubi guja,
I najposlje vala umrijeti!
Pak debela naćera ždralina,
Napera ga vodi i jezeru,
Sve se guja oko vode vija,
A sve drži u zubim' ljeljena,
A krivi se visoko ljeljenče,
Pa mu plaši ždrala od mejdana,
Al' se Miloš poplašit ne dade,
Već do vode dopera ždralina,
Pak poteže koplje ubojito,
Na aždahu koplje otisnuo,
I dobro je bješe pogodio,
Po srijedi koplje udarilo,
Al' to ona ni habera nema,
Đe se u njoj koplje ustavilo,
Ljeljenče se neobično krivi,
A Miloš se tome čudu divi,
Pa poteže tešku topuzinu,
Pak je stade udarati njome,
Al' to guja ni habera nema,
To gledaju sve pernate 'tice,
Golubice i ostale 'tice,
I siv soko sa jelove grane,
I bijela iz oblaka vila:
Dok zavika iz oblaka vila:
»O Miloše, mio pobratime,
Moj Miloše, lude ti si glave!
Što udaraš guju topuzinom?
Ludo ti peš izgubiti glavu!
Ta vidiš li nesite aždahe,
Đe j' proždrla široka ljeljena,
Do ramena i široka vrata,
Rogovi se proždrijet ne dadu,
I njihe bi mogla proždrijeti,
Al' se na njih naćerat ne smije!
Dajoj nije ljeljen u zubima,
Davno bi te guja prihvatila,
I pojela tebe i ždralina,
Pod topuzom i pod sabljom britkom,
I ždralina konja pod pločama,
Već ču li me, mio pobratime!
Ne udri je teškom topuzinom,
Već je udri sabljom zakovanom.
Koju sam ti, brate, darovala,
Kad no sam te mlekom zadojila,
Na planini u zelenoj travi,
Sablja moja prevarit te neće,
Kad udari konja, jal' junaka,
Pod oklopom i pod pancijerom,
Presijeca šipke od čelika,
Prosijeca pancijer košulju,
Kud udari, melem ne trebuje;
Ti se nemoj guje prepanuti,
Ako Bog da i sreća velika,
Ti ćeš sabljom guju pogubiti!«
Kad to začu Obilić Miloše,
Ohrabri se junak na junaštvo,
Ohrabri se i obradova se,
Pa mu snaga sa srca pridođe,
Jer na tome i stoji junaštvo,
Kad imade sa srca slobodu,
Muška ruka ima svoju zgodu,
A Miloš je srca junačkoga,
Svome srcu živo pritužio,
A na sablju, ruku naslonio,
Zubom škrinu, dok mu sablja sijnu,
Pak udari prokletu aždahu,
Na dohvatu po široku vratu,
Koliko je lako udario,
Na dvije je pole prestavio.
Kad to viđe strašivo ljeljenče,
Đe j' o njemu glava ostanula,
Stade bježat' poljem širokijem,
Ali ljeljen pobjeći ne može
Jer je teška od aždahe glava,
Dvije mu je noge uapsila,
Kad to viđe Obilić Miloše,
On se na to slatko nasmijao,
L>eljenčetu bio govorio:
»Stan' ljeljenče, na polju široku,
Golema je od aždahe glava,
Nikako je odnijeti nećeš,
Danas ću te muke izbaviti,
Da udarim od aždahe glavu,
Da okušam sablju zakovanu,
Al' se nemoj sebi prepanuti,
Neću tebe sabljom obraniti,
Ako Bog da i desnica ruka,
Danas ću te izbaviti muka,
I ostalu zvjerku svukoliku,
I pod krilim' 'tice iz gorice«,
Pak pretila doćera ždralina,
A poteže sablju zakovanu,
Te udari od aždahe glavu,
Na dvije je pole prestavio,
A ljeljenče nije obrezao,
Bog mu dade, rane ne dopade,
Pa pobježe u jelovo granje,
Miloš diže od aždahe glavu,
Na bojno je koplje nataknuo,
Pak povrati debela ždralina,
Oćera ga gorom i planinom,
A zapjeva pjesmu radostivu:
»Ne boj te se, 'tice sokolice,
Ni ostale 'tice iz gorice,
Ni ostala zvjerko iz planine,
Vep hajdete na vodu studenu,
Te na vodi umivajte lice,
Napojte se studene vodice
Ljutu sam vam pogubio guju,
U jezeru nesitu aždahu,
Ako Bog da, te vam bude sreće,
Aždaha vam dodijati neće,
Kad to čuše 'tice sokolice,
I ostale 'tice iz gorice,
I siv soko sa jelove grane,
Sve na gori 'tice zapjevaše:
»Bog ti dao, vojvoda Miloše!
Junački ti spomen ostanuo,
Među braćom, slavnom Srbadijom,
Tebe Srbi vazda spominjali,
Dok je žarkog sunca i mjeseca«.
Tu Miloša vile dočekaše,
Junačkijem darom darovaše,
U bijelo lice poljubiše;
Ode Miloš svojoj tankoj kuli.
