Miloš Obilić izbavio vilu
Vino pije Obilić Miloše,
U Prizrenu, u pjanoj mehani,
Ne pije ga čim se pije vino,
Već leđenom od četrn'est oka,
Polu pije, polu ždralu daje: 5
»Napoj mi se, moj dobar ždraline,
Danas ćemo poljem putovati,
Putovati poljem i planinom,
I Šargana nogam' pogaziti,
Na Šarganu visokoj planini,
Onđe ću te vodom napojiti,
Đeno vile umivaju lice,
Gledaće nas iz planine vile,
Moj ždraline, i mene i tebe,
Neka vide konja i junaka,
Jesu li im za bojna barjaka.«
Kad to reče Obilić Miloše,
Hitar momak, na noge skočio,
Za gotova konja zakročio,
Pak se njemu na srijedu baci,
Oćera ga sitnijem sokakom,
Dok išćera polju na širinu,
Kad išćera polju na širinu,
Stade mu se ždralin propinjati,
Po tri košьa nebu pod oblake,
Po četiri poljem širokijem,
Jer se parip napojio vina,
Pak se njemu volja propinjati,
Veseliti gospodara svoga,
Dok se primi visoke planine,
Pregazio polje i brežine,
Kad se primi visoke planine,
Pravo ode u Šargan-planinu,
Kad iziđe na Šargan-planinu,
Do jezera do vode studene,
Kad zelena trava pogažena,
Po njoj rusa kosa posijana,
Miloš kosu rukom prihvatio,
Kad to kosa nagorkinje vile,
Svaka dlaka od suhoga zlata!
A Miloš se čudu začudio,
Pa ždralina vodom napojio,
Pak on 'oda i ždralina voda,
Dade mu se nešto poslušati,
Kad to nešto u planini cvili,
A ne znade što je ni kako je,
Zašto cvili ni ko cvilikuje,
Dok zacvilje kajno kukavica,
A prevrnu kajno lastavica,
Kad to začu Obilić Miloše,
On poznade iz planine vilu,
Pa se konju na srijedu baci,
Dohvati ga oštrom bakračlijom,
Stade mu se ždralin propinjati,
Preko druma i tamo i amo,
Sve preskače klade omarove,
Dok on dođe do jele zelene,
Kad pod jelom ljuto cvilikuje,
Cvilikuje nagorkinja vila,
Kod nje sjedi trideset delija,
Među njima delibaša Ibro,
Oni sjede, hladno piju vino,
A nazdravlja delibaša Ibro:
»Zdravo bila, iz planine vilo!
Dobio sam štoje meni milo,
Ti si bila dosad gorska vila,
A odsele moja ljuba mila,
Gospojica, delibašinica,
Vodiću te u Jedrenu b'jelu,
Kitiću te kajno golubicu,
A ljubiti kajno gospojicu,
Hraniću te medom i šećerom,
A nosićeš svilu i kadifu,
Šetaćeš mi po bijelu dvoru,
A siđeti na demir-pendžeru,
Kajno patka na vedru limanu,
Kajno pa'ne vrelu na izvoru.«
Kad to začu Obilić Miloše,
Žao njemu do Boga miloga,
Na delije srdito pogleda;
A kad viđe nagorkinju vilu,
Bijele joj ruke savezane,
Za jeliku kose privezane,
A u sunce okrenula lice,
Sjajno lice kajno žarko sunce,
Biser suze ljeva niz obraze,
Padaju joj u zelenu travu,
Kajno kiša niz jelove grane,
Jadikuje pjesme jadikovne:
»Jao meni, moja mila majko!
Đe dopadoh jada iznenada,
U sužanjstvu delibaše Ibre,
Đe u jadu nemam nikog svoga,
Da izbavi mene od Turaka,
Da mi b'jelo ne izgrde lice,
Da mi žarko ne potavni sunce,
'Oće li me ikad ogrijati,
Ko će mene danas izbaviti?«
Kad to začu Obilić Miloše,
Uz obraz mu plamen udario,
A niz obraz suze upuštio,
Pak pretila naćera ždralina,
U delije doćera ždralina,
Miloš njima božju pomoć daje,
Delije mu prihvatiše zdravlje,
Sve po redu jedan do drugoga,
Osjem jedan delibaša Ibro,
Ibro šuti ništa ne besjedi ;
A kad viđe nagorkinja vila,
Ljuto ciknu kajno kukavica,
A prevrnu kajno lastavica:
»Đe s' Miloše, Bogom pobratime?
Nijesmo se prije ni viđeli,
Ja kamoli da smo pobratili,
Već poznajem tebe po junaštvu,
Po junaštvu i junačkom glasu,
Prije sam te vid'la na planini,
S tobom bjehu tri srpske vojvode,
Prvi bješe na konju Šarinu,
Drugi bješe na konju gavranu,
Treći bješe na konju sivalju,
A ti bješe na ždralinu svome,
Mila mi je kazivala majka:
»Ikonijo, mila šćeri moja,
Vidiš one četiri vojvode,
Ono štono na konju Šarinu,
Ono ti je Kraljeviću Marko,
Izabrana slava od mejdana;
Ono štono na konju ždralinu,
Ono ti je Obilić Miloše;
Ono štono na konju sivalju,
Ono ti je Relja od Pazara,
Ono štono na konju gavranu,
Ono ti je Ljutica Bogdane.«
Tu ja viđoh konje i junake,
Od Srbije sive sokolove,
Tad sam tebe ja poznala tužna,
Već te molim kajno brata svoga,
Ne daj mene u dušmanske ruke,
Da me vode prokletnici Turci,
Da mi grde dovijeka lice,
Pa da kukam kajno kukavica,
Ja nijesam odgojila lice,
Da me ljube jedrenske delije,
Već da šećem po gustu oblaku,
U oblaku na bijelu danku;
Kada siđem na više planine,
Da se opet dignem u visine.«
A kad začu vojvoda Miloše,
Progovara delibaši Ibri:
»Bogom, brate, delibaša Ibro
Pušti meni nagorkinju vilu,
Ne vuci je danas niz planinu,
Ne čupaj joj ruse pletenice,
Pletenice, ženske perjanice?«
A kad začu delibaša Ibro,
Na Miloša oči iskolači:
»Sjedi more, vojvoda Miloše
Ne mori se, ne govori više,
Ne moli se za tuđu Vlahinju, 160
Već se moli za svoju glavinu!
Ovo nije nagorkinja vila,
Već je ovo moja l>uba mila!«
Opet Miloš sjede govoriti:
»O Turčine, delibaša Ibro, 165
Pušti meni nagorkinju vilu,
Evo tebi stotinu dukata?
Govori mu delibaša Ibro:
»Sjedi more, Obilić Miloše,
Ja imadem groša i dukata, 170
Meni danas ne trebuje blago,
Već mi treba na kriocu draga,
Ne dam vile za tri kule blaga.«
A kad začu Obilić Miloše,
Opet njemu momak progovara: 175
»Sjedi Ibro, izgubio glavu,
Ko što si je danas izgubio
Da na miru ne činimo kavge,
Ak' 'oćeš mi poklonit vilu,
Evo tebi do trista dukata, 180
Pokloni mi prebijelu vilu,
Neka svoju obraduje majku,
A ni meni mrsko biti neće?«
A veli mu delibaša Ibro:
»Sjedi more, vojvoda Miloše, 185
Sjedi dolje, ne govori dalje,
Ako skočim od zemlje na noge,
O'sjeću ti sa ramena glavu,
Pa ću tvoje raskidati meso,
Kajno jastreb kad goluba nađe, 190
U planini, na jelovoj grani,
Udavi ga, pa se mesom hrani,
Tako ću ja tebe pogubiti«.
A kad začu Obilić Miloše,
On dohvati pod sobom ždralina, 195
A zavika grlom bijelijem:
»Zdrav mi budi, delibaša Ibro,
Da pijemo, da se napojimo,
Neka znadeš, prijevare nema,
Ako s' junak, na mejadan se spremaj,
Ždralina ću krvcom obojiti,
Na tebi ću sablju okušati«.
Pa pod sobom uzljuti ždralina,
A poteže sablju zakovanu,
U delije juriš učinio,
Dok s' okrenu i tamo i amo,
Posiječe trideset delija,
Dok doćera do Ibra ždralina,
Uhvati ga za prsi junačke,
Jednom rukom za prsi jamio,
A drugom mu sile udario,
Koliko ga lako udario,
Tri mu zdrava zuba salomio,
A četvrti s' mjesta pokrenuo,
Na obrazu ranu napravio,
Niz obraz mu crna ljeva krvca,
Pak mu sveza naopako ruke,
Od lakata taman do nokata,
Iz nokata crna ljeva krvca,
Pak on dođe do bijele vile,
Oprosti joj obadvije ruke
Od jelike pušti pletenicu,
Odriješi zlatnu pletenicu,
Pletenicu, žensku perjanicu,
Vila mu se na krilo savila,
Objema ga rukam zagrlila
Pa ga ljubi u bijelo lice,
Uz obraze s obadvije strane,
A najposlje među oči crne,
Pa govori pobratimu svome:
»Moj Miloše, mio pobratime,
Ne po jednom već hiljadu puta
Molim tebe i ruku ti ljubim,
Ne puštaj mi delibaše Ibra,
Pobratime, ne puštaj ga živa,
Već pogubi dušmanina kriva!«
A veli joj vojvoda Miloše:
»Ne brini se, moja seko mila!
Pogubiću dušmanina tvoga,
Dušmanina i moga i tvoga,
Dok s' odmorim i napijem piva,
I nazdravim junačku zdravicu,
Neka pozna srpsku poglavicu,
Od poroda srpskoga naroda,
Koji vjeru na junaštvu čuva,
Da se znade i da se poznade,
Na Turčinu moja britka ćorda,
Rad spomene srpskoga naroda«.
Kad to začu nagorkinja vila,
Poljubi ga kajno brata mila,
Miloš sjede pod tanku jeliku,
Prislonio pleći uz jeliku,
A vila mu poslužila vince,
Poče piti crveniku vince,
A nazdravljat junačke zdravice:
»Zdrava si mi, moja seko mila!
I u moje i u tvoje zdravlje,
I za naše slavno pobratimstvo,
Jera smo se danas pobratili,
U nevolji k'o u dobroj volji,
Da nam bude sretno i čestito,
A na mloga ljeta dugovjeko,
Dugovjeko i nepromjenito,
Za života i moga i tvoga!«
Kad se Miloš napojio vina,
Od zemljice na noge skočio,
A za britku sablju prihvatio,
Zubom škrinu dok mu sablja sinu;
Delibaši o'siječe glavu,
Kad njegovu o'siječe glavu,
Natače je na jelovu granu,
Na nju pade gavran 'tica crna,
Nek je Ibru dovijeka crno
Hitro Miloš na noge skočio,
Na ždralina koььa zakročio,
Pokraj sebe vilu namjestio,
Miloš svoga povrati ždralina,
Oćera ga do vode jezera
Kodjezera razjaha ždralina
Skide vilu na zelenu travu,
Pak sjedoše jedno do drugoga,
Dok zapjeva nagorkinja vila:
»Đe si danas, moja majko mila?
Pošto bi se na vodu savila,
Da ti vidiš tvoju šćercu milu,
Danas ti se šćerca izbavila,
Na junaštvu vojvode Miloša,
A kad začu vila Anđelija,
U planini, na jelovoj grani,
Razvi krila nagorkinja vila,
Pak doleće do vode jezera
Ona njima božju pomoć daje,
A oni joj prihvatiše zdravlje,
Ispred vile na noge skočiše,
Dočeka je vojvoda Miloše,
Objema se rukam' zagrliše,
Zagrliše, pa se poljubiše,
Pak sjedoše na zelenu travu,
Pitaju se za mir i za zdravlje,
A dvori ih vila Ikonija,
Te im služi vino i rakiju
Onda reče vila Anđelija :
»Moj posinče, Obilić Miloše,
Bog ti dao i ko te rodio,
Kad si moju šćercu izbavio,
Dušmanina moga pogubio,
Da mi šćerci ne izgrdi lice,
Sad mi kaži, moj posinče mio,
Šta bi danas junak najvolio,
Čime bi ja tebe darovala?«
A Miloš joj tiho govorio:
»O, pomajko, nagorkinjo vilo,
Ja bi danas junak najvolio,
Da se slavim i da se spominjem,
I kad meni do nevolje dođe,
Da se meni u nevolji nađeš.«
Kad to začu Anđelija vila,
Dade njemu kutiju od zlata,
U kutiji alem kamen dragi:
»Na to tebi, moj posinče mio,
Tu je tebi sreća za junaštvo
Nemoj nikom za to kazivati!«
Pak se vile s n>ime rastanule.
