ČIN TREĆI
◄   ПОЈАВА VIII POJAVA IX ПОЈАВА X   ►

POJAVA IX
Ljubica, pa Mejrima

LjUBICA:
Da odahnem; već sam jednom sama.
Ovo društvo, sve veselje ovo
N'jesam mogla da podnosim dalje.
Zašto mi je puna tuge duša,
I na zlo mi sve jednako sluti?
Turkinja mi ne odlazi s uma;
Nekim me je strahom zarazila...
Ne bih htjela da je više vidim,
A srce mi veli da će skoro
Opet doći.
MEJRIMA (izlazi):
Ne vara te srce;
Evo mene.
LjUBICA:
U božije ime!
Ti li s’ uprav? U hrišćanskom ruhu!
A kako se sad nalaziš ovđe!
MEJRIMA:
Ti nijesi nadala se meni
Tako skoro, bar večeras, je li?
Ti b' voljela da si sad pod zemljom
Nego tako blizu mene, je li?
Ti bježat’ bi htjela, zvat' u pomoć,
Nu ako se samo s mjesta makneš,
Ako glasa pustiš, nož vidiš li?
Njime ću ti glas presjeć’ u grlu.
LjUBICA:
Mrem od straha. O Bogorodice,
Ti od ove izbavi me žene.
MEJRIMA:
Ne može te ni Bog izbaviti
A kamoli ta njegova mati;
Ti si posve u rukama mojim.
Sada mogu da te tu probodem,
Da t’ udavim. što god hoću mogu.
A na ona što pogledaš vrata
Kan’ da otud spasenju se nadaš,
Znaj, na njima čim se ko pokaže
Ti si mrtva.
LjUBICA:
Mrtva! Ali onda
Neće biti ni tebi života.
MEJRIMA:
A misliš LI da za život marim?
Ne znaš da bih u svoj grob ja legla
Slađe nego što se ti nadaše
Da ćeš leći u postelju ovu?
Pošto dođoh amo sa namjerom
Da izvedem tvoju smrt, presudi
Jesam li se bojala od svoje.
LjUBICA:
I doista to si naumila?
Oj molim te, sestrimim te Bogom,
Nemoj sada mene ubijati.
Zar da umrem? Sada, vaj, da umrem?
To ne može namjera ti biti.
Joh! I ti si žena, milostivo
Kuca srce i u tvojim grud'ma;
Sa mnom čini što god ti je volja,
Ali život, ostavi mi život...
Evo klečeć' prosim ga u tebe.
MEJRIMA:
Ha, gledam te pred nogama mojim!
Već početak osvete ja kušam.
Ne, milosti u mom srcu nema
I da mi ga ko iščupa sada
Pa ga stisne u rukama svojim,
Krvi iz njeg ne bi isc'jedio,
No sve samu crnu žuč najljuću.
Još ne mrzih nikog kao tebe!
Mržnja mi je zarazila dušu,
Zasl’jepila pamet, ja ni sama
Izreć' ne znam... Ti umr'jeti moraš.
LjUBICA:
Moram, moram! Nu zaboga, ženo,
Šta sam tebi ja skrivila? Reci:
Jesu li te ikada do jutros
I viđele moje oči? Reci,...
MEJRIMA:
Šta si meni skrivila? Zar ne znaš?
Tako kratka u tebe je pamet?
Ja ću dakle da ti napomenem.
Već ti rekoh da on drugu ljubi,
A ga znaš li ko je?
LjUBICA:
Lele meni!
To uviđam iz jarosti tvoje.
MEJRIMA:
Da, ta ja sam, ja, pašina kćerka.
LjUBICA:
Ti si, ti si Ali-pašinica!
Onda nema spasenja za mene,
Sve je tebi slobodno i prosto.
MEJRIMA:
Ja sam došla da užasno kaznim
Tvoju ludost, smjelost, tvrdoglavost.
Ha! Mišljaše da ćeš bez pogibe
Ljubavnika Turkinji oteti?
LjUBICA:
Nesrećnico, ja ti ga ne oteh,
Otac me je njemu obećao;
Šta sam drugo no slušati mogla?
MEJRIMA:
Otac? A ja šta ti jutros rekoh?
Nijesi li jutros još doznala
Da on ljubi već odavno drugu,
I toj da ćeš, vjenčavši se s njime,
Nemplosno raskinuti srce?
N'jesam li te l'jepo svjetovala
Da oboliš, te da ga se mahneš?
Pa usprkos svemu tomu kaži
Zašto si se s njim vjenčala danas?
Zašto si ga nav'jek prisvojila?
Zašto svake radosti i mira
Do smrti me lišila? Ha! Umri.
(Ljubica je objema rukama hvata za desnicu.)
LjUBICA:
I ja ruke, i ja imam; ne dam
Zaklati se kao jagnje... Pomoć!
(Mejrima prihvativ nož iz desne ruke lijevom, rani je.)
MEJRIMA:
Eto.
LjUBICA:
Jaoh! Majko moja!... Umr’jeh.
(Pada na postelju; Mejrima baca nož i bježi.)
Ne mogu se dići... a ni zvati.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.