Majmun i delfin

←Čavka i orao

Majmun i delfin Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Mazga ogojena→

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Korabljenici, putujući po moru nedaleko od Atine, imađahu sa sobom i majmuna. Digne se takova silna bura da se korabalj prevrati i potopi. Mornari se spasu plivajući, a majmun počne utopavati se.

Za delfina kažu da je riba k ljudma miloserdna, i mlogoga od potopljenija izbavi. Videći majmuna i misleći da je čovek, uzme ga na se i ponese ga k bregu. Upita ga, plivajući, odakle je i ko je. Ovi kaže da je iz Atine i poda plemenita. Upita ga delfin poznaje li Pirej (ovako se zove pristanište atinejsko). Majmun, misleći da je to nekakav čovek: „Kako ga ja ne bih znao? On je moj rođak.” — „Je li rođak? Lažljiva glavo, hoćeš da se utopiš, pak jošte lažeš! 'Ajde, nisi za živoš!” Zbaci ga sa sebe, i tako ti nam se ova blagorodna paralaža utopi, i dolaže.

Naravoučenije

Laž je takova zloba da kad i ne biva na štetu i vred drugoga, ništa manje skaredna je, mrska i sasvim nepristojna poštenu i pametnu čoveku. Ona ima neko srodstvo s šalom, ibo obično, šaleći se, ljudi ne govore ono što misle; no neki iz šale tako obiknu lagati da i bez svake šale lažu. Koliko je istina blagorodna dobrodjetelj, toliko je laž huda i sramotna. A u krajnjej nuždi (može ko reći) što ćemo delati? Krajnja je nužda takova vešt da se njojzi ni pravila ne mogu davati ni zakoni pripisivati. Česni i razumni muž ume nuždu od nužde otličavati, niti svaku bezdjelicu za nuždu prima. A rasudimo samo: ako dozvolimo da se za nuždu može lagati, moraćemo dopustiti da se i svako zlo za nuždu može učiniti, pak onda zbogom s ovoga sveta i pravda, i poštenje i svaka druga dobrodjetelj! U vreme vojne slagati i prevariti neprijatelja i opštega zlotvora i lupeža, i — kad se ne može inače — s lažom izbaviti nepovina i pravedna, sebe ili drugog koga, od zla i nepravedna, meni se čini da ovde i sama laž izmenjava svoju naturu. Ovakovi događaji niti se često slučavaju, niti ja o njima ovde govorim. Jestestveni i graždanski zakoni za ovakova opstojatelstva pripisuju nam nužna pravila po kojima smo dužni vladati se. Ovde je reč o lažama koje bivaju ili iz zla vospitanija i običaja, ili iz preizlišnjega i nepravednoga koristoljubija na vred, na štetu i protivu česti i dobra imena drugih ljudi.

Laž koja biva iz neznanja, može se reći nepovina. Ali je (hvala bogu) malo takovih, jer niko ne može reći: nisam znao da ne valja ukrasti i drugom zlo želiti. I istu istinu govoriti s namjerenijem za učiniti drugome pakost i zlo, to znači: istinu zloupotrebljavati i dobro na zlo preokretati.

Mladu decu, dakle, valja čuvati od svakoga i u šali i bez šale laganja i s zlim i lukavim namjerenijem govorenja, kako god od jeda i otrova. Ibo, ako se iz detinjstva tome nauče, za života se neće moći odučiti. A ovakovi zli običaj pravi je otrov duše, srca i naravi.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.