* * *
Marko traži očevu kobilu
Marko pita svoju staru mater:
„Daj mi kaži, moja staro majko,
gde je naša tatkova kobila?"
Progovara ostarela majka:
„Sećaš li se, do moj mili sine, 5
kad su Turci na nas navalili
tag poginu i tvoj stari babo.
Ja iskara vitešku kobilu
da ne vrišti po pusti podrumi
otkara ju Ohrid na jezero, 10
tam da ideš možda će ju najdeš.“
Ode Marko iz Prilepa grada,
iz Prilepa - srpsku prestolnicu,
da potraži tatkovu kobilu.
Kad je jutrom jutro osavnulo, 15
Marko stiže na pusto jezero,
a jezero magla popanula,
iz maglu se ukaza kobila,
pokraj njuma šareno ždrebence,
malko trči malko sisu doji. 20
Sukne Marko da uvane ždrebe,
al se ono u vodu spusnalo.
Gmurnu junak u ledenu vodu
za nogu je ždrebe uvanuo.
Beži ždrebe kolko snagu ima 25
i po njega viteška kobila.
Još se Marko od ždrebe ne pušta,
progovori viteška nobila:
„Čuješ mene, neznani junače,
od kude si, od čije koleno?“ 30
Progovori Marko Kraljeviću:
„Ja sam, more, od carskoga roda,
tatko mi je srpski kralj Vukašin."
Progovara viteška kobila:
„Pogledaj me i zagledaj bolje, 35
ja sam s tvoga tatka vojuvala
do kolena po krvu gacala,
tad je turska sila nadvladala
i posekla moga gospodara.
Bog mi dade šareno ždrebence 40
od sag Šarko za teb nek bude,
nek te nosi po ravni drumovi,
nek te nosi brdom i dolinom,
nek te nosi od selo do selo -
po vas celu zemlju srbadijsku, 45
nek te nosi od zlo nek te čuva
dok vaskrsne carstvo pregaženo!“
Umiri se šareno ždrebence,
umiri se i pri Marka prijde.
Ode Marko na bele dvorove 50
i odvede ždrebe i kobilu.
Mlogo li su posle živuvali
i od narod zlo su otklanjali.
|
|
Pevač, mesto zapisa i napomena
Zabeležio Radoslav Radenković, maja 1966. godine u Galibabincu. Pesma je zapisana od Marije Stojadinović, nepismene seljanke, rođene 1905. godine. Ona je, kako sama kaže, u mladosti bila najbolja pevica u celom ovom kraju. Pevala je na preko 50 svadbi, ali i ovako, na prelu i u polju. Znala je stotinu lirskih i ovih deset epskih pesama. Lirske pesme je upamtila od babe Nastasije i majke Milene, a epske od dede Miroslava dok ih je pevao uz gusle. Kaže da je znala mnogo ovakvih pesama „odi razni srpski junaci i carevi“, ali je ona mnogo toga zaboravila, jer je deda umro kad je imala 15 godina (oko 1920. godine).
Reference
Izvor
- Srpske narodne epske pesme. Zabeležio Radoslav Radenković. 27/1987. br. 4-5. str 101-102.
