Marko Kraljević u tamnici[1]
Fala Bogu, fala jedinomѳ!
Dragi Bože pomogli svakomu,
Svakom' bratu po svomѳ zanatu,
Ali nama na našem zanatu!
Postanite braća i družina, 5
Postanite-pѳsnja poslušajtѳ,
Da pojemo, da se veselimo.
Vesav bija kućѳn domaćine,
Koj s'braja ovoliko gosti!
Fala Bogu, fala jedinome! 10
Marko šeta po Bѳloga grada.
Marko šeta u sred belo pladnѳ.
Odža vika pladnѳ na džamija,
Odža neće mudro da mi sѳdi,
Nego vika Kraljѳvića Marka: 15
«Odi Marko u bela džamija;
Da klanjamo turski preslobečki!».
To je Marku vrlo zazor bilo.
Dižѳ glava gore u nebesa,
Te uvidѳ odžu na džamija, 20
Pa dovati l'ka bozdogana,
Te mi gađa odžu na džamija.
Krivo gađa, a pravo pogađa.
Pogodi ga među oči crnѳ.
Mrtov odža od džamija padѳ, 25
Odža pade, Turci pripadoa,
Te mi Marka živog uvatija,
Vrzaše mu rukѳ naopako,
Turišѳ ga u t'vna t'vnica.
Lѳga Marko za devet godine. 30
T'vnica se Marku dogorčala,
Pa mi moli Turci Bѳlo-gradci:
«Čujѳtѳ li Turci Bolo-gradci!
Vrѳme došlo, Bog mi duša traži,
Da ću brzo, Turci, da počinem. 35
Nѳ zna majka od što ću da umrem,
Pa ve molim Turci Belo-gradci,
Puštite mi moa desna ruka,
Kupito mi prebela artija
I kupite pero gusarovo, 40
Da napišem jedna sitna knjiga,
Da gu pratim moje majke mile,
Da me znaje, da ću da gi umrem,
Mrtvo moje telo da otkupi,
Iz t'viica mrtvog da m' iznese, 45
U Prilipa mene da odnese
I kod oca mene da zakopa,
Da mi znaje de će mi grob biti,
Jutru—večer sveća da mi pali,
Za duša moa lebac da mi deli». 50
Turci Marka bile poslušale,
Te mu pušćav jedna desna ruka,
Doneli mu prebela artija
I donelѳ pero od gusara.
Uze Marko pero i artija, 55
Te mi piše jedna sitna knjiga.
Ne gu piše svoje staro majke,
Već gu piše svoje vernѳ ljube.
U knjiga gu Marko pozdravujѳ:
«Čuješ li me, moa verna ljubo: 60
Evo ima devet godin' d'na,
Kako lѳžim u t'vna t'vnica,
U t'vnica grada Belograda.
Da s' izbavim ne mogu iikako!
No čuješ li, moa verna ljubo! 65
Ako da si junačko koleno,
I ak' oćeš mene da izbaviš,
Ti s' obuči u ruvo dѳlijsko,
Pa opaši sablja očatnica
I pojaši debela dorata. 70
Dođi, ljubo, u grada Beloga,
Pa mi šetaj po novѳ čaršije,
Ne davaj se nikomѳ u ruke.
Uplaši mi Turci Belo-gradci
Uplaši gi i zijan gi čini, 75
Sve gi idi njima na sramota,
Ne bi li se njima dosadilo,
Da me mene na dvor izvedet,
Da mi dadѳt Šarca krilatoga,
Da ja tebe živoga uvatim. 80
Ti se mene u ruke ne davaj,
Već mi bѳgaj po Beloga grada,
Doklѳ mijѳ iz grad izlegnemo,
Posle ćѳmo l'sno uteknѳmo».
K'd je Marko knjiga nakitija, 85
On gu dava brzomu tataru.
Tatar knjiga u Prilip odnese,
Te gu dava tѳj Markove ljube.
Knjigu prima Markova gospođa
I jednak gu ona otvorila, 90
Knjiga čita, drobnѳ sluzѳ lije.
Svekrvicѳ svoje ne kažujѳ,
Odma ide u kletѳ kamѳnѳ,
Te obuče ruvo dѳlijansko,
I pripasa sablja očatnica. 95
Pojašila doru debeloga,
Pravo ide grada Beli-grada.
Skita ona proz Beloga grada,
Skitala je za nedelja d'na.
Nikomu se u ruke nѳ dava, 100
A svakomu zijan golѳm čini.
Turcima sѳ vrlo dotužilo,
Na sve strane puštilѳ teljala,
Da mi nađev dobroga junaka,
Koj se možѳ u sebe pouzdat', 105
Da uvati toga zulumćara.
Al za srѳća Kraljevića Marka,
Junaka mi Turci ne nađošѳ,
Otidošѳ na t'vna t'vnica,
Te mi molѳt Marka Kraljevića: 110
«Čuješ li ne, Marko Kraljѳviću!
Jedan junak u naš grad što došov,
Do s'g u nas po junak ne došov,
Nikoj njѳga da uvati ne može!
Golem zijan nama učinija, 115
Sve kaldrmѳ naše isabija,
Igrajući konja po sokaci.
Mi smo došle tebe da molimo,
Ti d' izlegneš njemu na megdana,
Ti d' uvatiš tajego junaka. 120
Tebe ćѳmo skupo naplatiti».
K'd toj začu Marko Kraljѳviću.
On Turcima tivo odgovara:
«Čujѳtѳ li Turci Bѳlo-gradci!
Dovedite moga dobrog Šarca, 125
Donesite moa ostra sablja,
Donesite moga bozdogana,
L'sno ću vi junaka uvatit».
T'g se Turci vrlo prevarilѳ,
To mi Marku Šarca dovѳdoa, 130
Još po debev nego što mu bija.
Donesošѳ njegov' ostra sablja,
I Markova l'ka bozdogaia.
Turci Marku ruke ispѵštija,
Iz t'vnica njega izvedoa. 135
K'd se Marko konja dovatija
I pripasav svoa ostra sablja
U desnica l'ka bozdogana,
Marko Turcam' vako govorio:
«Čjete li Turci belogradci! 140
Ja ne mogu u grad da se bijem
S's tajega dobroga junaka.
Jer ćѳv žene vaše da s' uplašev,
Ali dѳca boles ćѳ navativ.
Ja ću njega u poljѳ d' izmamim, 145
Tamo ću ga l'sno da posečem.
Marko l'že, Turci ga verujet.
Marko ja'na Šarca krilatoga,
Pa je Šarcu grčki govorija:
«O, moj Šarčѳ, moje desno krilo! 150
Dok idemo proz Beloga grada,
Nemoj Šarče vrlo da se ljutiš,
K'd u polje široko dođѳmo,
Ti raširi tvoa vita krila,
Te mi begaj što pobrgo možeš». 155
Još povika t'nko glasovito:
«Koj mi junak po Boli—grad skita,
Neka dođe u polje široko!
Da junački mѳgdan podelimo!
Jer mi više na perčin uzlegov. 160
S's njѳgovo golemo junastvo!»
Marka začu njѳgova gospođa,
Po glasu je Marka poznavala,
Pa dorata odma poa'nala,
Pravo idѳ u polje široko, 165
Da s's Marka mѳgdaы podijele.
Vrlo junak doru naljutija,
Iz usta mu zelen plamѳnj idѳ.
Iz kopita živi oganj seva.
Sve kaldrmѳ naopako obrna, 170
A od sile konja u junaka
Bolo-gradčѳ iz temelj se strese.
K'd su Turci njѳga ugledali,
Svi se oni u kuće zatvorili,
A duganje pusta ostavili. 175
Samo glodav dušom da se izbaviv.
Dva junaka iz grad izlѳgoše,
U široko polje ulѳgošѳ,
Tivo ljube Marko besedija:
«Čuješ li me moa verna ljubo! 180
Svi su Turci iz grada izlѳgli,
To gledaju nas dvoica, bogmѳ,
Kako ćemo megdan da delimo.
No mi mѳgdan da ne podelimo,
Već ti pušćaj tvojega dorata, 185
Te mi begaj niz poljѳ široko,
Ja s's Šarca po tebe će trčim,
Ja će trčim, a ti više begaj,
Tako ćemo mi da utѳknѳmo».
Ljuba sluša svoga gospodara, 190
Pa dorata pušti niz poljence,
Bega dora ka' da ima krila.
Nigde Šarѳc stignat ga nѳ može.
K'd toj vide Marko Kraljeviću,
On Šarini dizgin postegnuje, 195
A iz grlo Marko podviknujѳ:
«Stan' polako, neznani delija!
Sramota je od megdan da begaš!
Eno gledav Turci Bolo-gradci!»
Ode Marko s's vѳrnicu ljubu. 200
Ostadošѳ Turci glѳdajeći.
Marko ode s' ljubu igrajući.
Otidošѳ u bela Prilipa,
Te mi pijev vina trigodišnja,
Sve za zdravlje Markove mi ljube, 205
Što izbavi svoga gospodara
Iz proklѳte iz turske t'vnice.
Ni tuj besmo, ni pravo kazasmo,
Već velimo da se veselimo,
Vita jelo, digni gore granje! 210
Da sa žive domaćinske glave!
Da sa žive i da sa vesele!
Što slušalo, sve veselo bilo!
Što ne slušalo, nikad zlo nemalo!
